Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju, tražeći troškove revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11….10/23 - u daljem tekstu ZPP), i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tužene po osnovu Ugovora o radu broj .../... od 01.05.2023. godine na neodređeno vreme, u ogranku tužene u ..., na radnom mestu ... . Tužilji je dana 18.12.2023. godine uručen Aneks Ugovora o radu broj .../... od 11.12.2023. godine kojim je promenjen Ugovor o radu u delu koji se odnosi na mesto rada, tako da je određeno da će tužilja poslove obavljati u ogranku tužene u ..., koji Aneks je tužilja pobijala tužbom u ovom parničnom postupku. Nakon podnošenja tužbe radi poništaja Aneksa Ugovora o radu, tužena je tužilji uručila rešenje o otkazu Ugovora o radu broj .../... od 29.12.2023. godine usled prestanka potrebe za radom zaposlene zbog smanjenja obima posla kod poslodavca. U obrazloženju pobijanog rešenja navodi se da je usled smanjenja obima posla u apoteci u ... tužena tužilju premestila na rad u apoteku u ..., zbog toga što je poslodavac imao saznanja da će zaposlena u toj apoteci dati otkaz. Međutim, kako druga zaposlena nije dala otkaz, to za tužilju nije bilo posla u apoteci u ... . Razlozi za oglašavanje tužilje viškom zaposlenih su najmanji radni staž, iskustvo, znanje i sposobnosti u odnosu na ostale zaposlene, kojih je na radnom mestu ... bilo ukupno trinaest. Pre donošenja rešenja o otkazu Ugovora o radu nije vršeno poređenje rada zaposlenih koji su obavljali iste poslove kao i tužilja. Tužilja je istakla zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su poništili kao nezakonito pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu, dok je drugostepeni sud preinačio odluku o naknadi štete umesto vraćanja na rad u pogledu visine, dosuđujući tužilji iznos od 50.000,00 dinara. Prema oceni sudova pobijano rešenje ne sadrži jasne i obrazložene razloge za otkaz ugovora o radu tužilje, odnosno ne sadrži opravdane razloge koji su uslovili donošenje rešenja, a kojima se opravdava da baš tužilji, kao višku zaposlenih, prestane radni odnos.

Revizijom tužene neosnovano se ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenog obima posla.

Odredbom člana 185. stav 1. Zakona o radu, propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Tužena je bila u obavezi da prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu da jasne razloge zbog kojih je tužilja oglašena viškom zaposlenih, pri činjenici da je na radnom mestu tužilje bilo ukupno trinaest zaposlenih. Tužilja, je u tom smislu, morala biti izložena konkurenciji sa ostalim zaposlenima na istim poslovima što podrazumeva obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri. Tek u situaciji kada bi, primenom kriterijuma, tužilja mogla da bude oglašena viškom zaposlenih, a tužena ne bi bila u mogućnosti da je rasporedi na druge odgovarajuće poslove prema njenoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, tužena je imala mogućnost da donese rešenje o otkazu Ugovora o radu.

Uslov za zakonitost rešenja kojim se zaposlenom otkazuje ugovor o radu, je između ostalog, da isto sadrži jasno obrazloženje. U konkretnom slučaju, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, izostalo je obrazloženje kojim se opravdava odluka tužene o otkazu ugovora o radu tužilji kao višku zaposlenih, odnosno, nisu navedeni opravdani razlozi koji se odnose na potrebe poslodavca u smislu organizacionih promena i smanjenog obima posla, niti su navedeni kriterijumi po kom osnovu je tužilja, kao jedna od trinaest zaposlenih na radnom mestu ..., ispunila uslove za otkaz ugovora o radu.

Naime, kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih primenjuje se uvek u situaciji kada je smanjen broj izvršilaca na određenim poslovima (bez obzira da li je poslodavac dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih ili ne), te je potrebno da od više izvršilaca na tim poslovima, odredi ko od njih predstavlja višak zato što postoji konkurencija više zaposlenih za jedno radno mesto.

U konkretnom slučaju, tužena nije utvrdila i primenila kriterijume koji bi pokazali zašto je tužilja višak u odnosu na ostalih dvanaest izvršilaca koji to nisu, a svi su obavljali iste poslove, odnosno u konkretnom slučaju nije postojao normativni osnov za ocenu rezultata rada tužilje, već je tuženi samo obrazložio da je smanjeni obim posla a da je tužilja imala najmanji radni staž, iskustvo i znanje, zbog čega su, i po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi pravilno zaključili da kriterijumi nisu ni utvrđeni ni primenjeni, zbog čega je je osporeno rešenje nezakonito i kao takvo poništeno.

Kako je usvojen zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, to je pravilna i odluka u delu u kome je tužilji dosuđena naknada štete umesto vraćanja na rad u pravilno odmerenom pravičnom iznosu od 50.000,00 dinara.

Navodima revizije se kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, sa kojih razloga se revizija ne može izjaviti, te su isti ocenjeni kao neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković