Protiv pravnosnažne odluke donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju i dopunu revizije od 28.11.2022. godine, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je u periodu od 01.06.2016. godine sa tužiocem zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, sa opisom poslova tačno navedenim u svakom od zaključenih ugovora. Poslove za koje je po zaključenim ugovorima bio angažovan, tužilac je obavljao u kontinuitetu, a na terenu je sa drugim zaposlenima kod tuženog na određeno vreme, obavljao iste poslove elektromontera. Tuženi je dana 02.07.2020. godine obavestio tužioca da prestaje njegovo angažovanje po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima sa 10.07.2020. godine. Zaključkom komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava od 26.03.2019. godine, Komisija Vlade Republike Srbije dala je saglasnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme za ukupno 442 lica kod korisnika javnih sredstava koji su u nadležnosti Ministarstva rudarstva i energetike, i to: pod tačkom 3. za JP „EPS“ ukupno 400 radnih mesta, od čega 300 radnih mesta (srednja stručna sprema), broj izvršilaca 300, radni odnos na neodređeno vreme i 40 radnih mesta (niža stručna sprema), broj izvršilaca 40, radni odnos na neodređeno vreme. Na osnovu navedenog Zaključka, tuženi je u periodu od 2016. godine do 2020. godine zasnovao radni odnos sa 159 novih lica sa srednjom stručnom spremom i to u 2016. godini sa 6, a u 2017. godini sa 95, u 2018. godini nije bilo zapošljavanja, a u 2019. godini sa 57 lica i u 2020. godini sa jednim licem.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, s pozivom na odredbe člana 30. i 32. Zakona o radu, člana 197. stav 1. istog zakona i člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu ocenio neosnovanim primarni tužbeni zahtev tužioca, a osnovanim eventualni tužbeni zahtev i sledstveno poništio, kao nezakonito, i Obaveštenje o prestanku angažovanja tužioca od 02.07.2020. godine (kojim je tužilac obavešten o prestanku rada), jer je utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 05.04.2019. godine na neodređeno vreme, pa se radni odnos može otkazati smo iz razloga predviđenih članom 179-185 Zakona o radu.

Prema stanovištu drugostepenog suda neosnovani su i primarni i eventualni tužbeni zahtev. Primarni tužbeni zahtev tužioca nije osnovan jer je tužilac rad kod tuženog obavljao u formi rada van radnog odnosa (po osnovu više zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima), a zakonska odredba člana 32. stav 2. Zakona o radu se odnosi na situaciju u kojoj zaposleni radi bez zaključenog ugovora o radu, pa nema uslova za primenu fikcije postojanja radnog odnosa iz navedenog člana. Eventualni tužbeni zahtev je neosnovan jer je u spornom periodu (od juna 2016. godine pa zaključno sa julom 2020. godine) na snazi bila zabrana zapošljavanja iz člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, a nakon donošenja Zaključka Komije Vlade RS od 29.03.2019. godine, kojim je tuženi dobio saglasnost za zapošljavanje određenog broja novih lica sa srednjom stručnom spremom, nije protekao rok od 24 meseca potreban za preobražaj u smislu člana 37. stav 6. Zakona o radu. Nije nezakonito ni Obaveštenje o prestanku radnog odnosa tužioca od 02.07.2010. godine jer bi poslednji zaključeni Ugovor o privremenim i povremenim poslovima svakako prestao 10.07.2020. godine to jeste istekom roka na koji je zaključen. U delu tužbenog zahteva kojim je traženo raspoređivanje tužioca na radno mesto elektromontera drugostepeni sud je prvostepenu presudu presudu ukinuo i tužbu odbacio.

Prema oceni ovog suda, pobijana presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 30. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 25/05... 95/18), propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Odredbom člana 32. stav 2. istog Zakona, propisano je da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Odredbama ovog zakona, kao rad van radnog odnosa definisani su privremeni i povremeni poslovi, tako što je članom 197. stav 1. propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova 1) sa nezaposlenim licem, 2) zaposlenim koji radi nepuno radno vreme – do punog radnog vreme i 3) korisnikom starosne penzije. Stavom 2. izreke propisano je da se ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje u pisanom obliku.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tuženi u periodu od 01.06.2016. godine sa tužiocem zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova radi obavljanja poslova elektromontera, te da je tuženi 02.07.2020. godine tužioca obavestio da prestaje njegovo radno angažovanje po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima sa 10.07.2020. godine.

U takvoj situaciji, i prema stanovištu ovog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je primarni tužbeni zahtev tužioca kojim traži utvrđenje da je 01.06.2016. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog neosnovan. Ovo zato što je tužilac u navedenom periodu bio radno angažovan po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, a što predstavlja rad van radnog odnosa koji saglasno napred citiranim odredbama Zakona ne može biti prerasti u ugovor o radu na neodređeno vreme, jer po svojoj pravnoj prirodi nije radni odnos. U prilog ovakvoj odluci je i odredba člana 27-e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 108/13... 72/19) kojom je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine, koja je u naznačenom periodu bila na snazi, odnosno činjenica da je na taj dan važila imperativna zabrana zapošljavanja bez saglasnosti Vlade Republike Srbije.

Takođe, prema stanovištu ovog suda, pravilno drugostepeni sud zaključuje da je neosnovan i eventualni tužbeni zahtev tužioca, i to iz istih razloga kao i primarni zahtev, a naime, tužilac je sve vreme radio po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, a na snazi je i dalje bila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.

S tim u vezi, bez značaja je pozivanje tužioca na Zaključak komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava od 26.03.2019. godine. Ovo zato što navedeni Zaključak Vlade predstavlja samo brojčanu saglasnost za tuženog da može zaposliti određeni lica sa srednjom stručnom spremom, međutim, ta saglasnost ne glasi na ime i prezime tužioca, što znači da je poslodavac ovlašćen da samostalno procenjuje kada je potrebno angažovanje dodatne radne snage, kao i o tome koja će lica angažovati, a ne stvara subjektivno pravo tužioca na automatski prijem. Dakle, poslodavac samostalno odlučuje koga će i kada od lica angažovanih po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ili na drugi način, primiti u radni odnos, a suprotno bi predstavljalo zadiranje u autonomiju poslodavca. Navedeni zaključak ne stvara automatsko pravo za bilo kog konkretnog radnika na ugovoru o privremenim i povremenim poslovima da pređe u stalni radni odnos, niti obavezuje tuženog da baš sa tim radnikom zaključi ugovor o radu.

Bez uticaja na pravilnost pobijane odluke su i navodi revizije da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani i ništavi i ukazivanje da je tužilac bio angažovan na radnom mestu koje je sistematizovano aktom tuženog i za koje je bila potrebna srednja stručna sprema. Ovo zato što je, kako je napred navedeno, u periodu radnog angažovanja tužioca postojala je imperativna zakonska zabrana, a tuženi nije imao saglasnost Vlade za zapošljavanje, odnosno nije imao saglasnost koja bi glasila na ime tužioca u periodu kada je donet Zaključak iz 2019. godine.

Pravilno je pobijanom presudom odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, jer je isti akcesorne prirode i zavisi od osnovanosti osnovnog tužbenog zahteva.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda kojom je ukinuta prvostepena presuda i tužba odbačena u delu zahteva za raspoređivanje tužioca na radno mesto elektromontera jer je doneta pravilnom primenom prava iz člana 387. stav 1. tačka 4. u vezi sa članom 16. stav 2 i članom 294. stav 1. tačka 1) ZPP, a imajući u vidu da je odlučivanje o raspoređivanju zaposlenih stvar unutrašnje autonomije poslodavca i kao takvo ne spada u nadležnost suda.

Kada je reč o aktu tuženog – Obaveštenju o prestanku angažovanja na privremenim i povremenim poslovima od 02.07.2020. godine, pravilno je pobijanom presudom odbijen zahtev tužioc i u ovom delu, imajući u vidu da naznačeni akt ne predstavlja rešenje o otkazu ugovora o radu, već deklaratorni akt kojim se konstatuje da je ugovor o privremenim i povremenim poslovima istekao.

Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer tužilac nije uspeo u ovom postupku.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković