Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 1624/22 od 02.02.2023. godine stavom 1. izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Užicu P1 395/21 od 13.01.2022. godine u stavu I izreke. Stavom 2. izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Užicu P1 395/21 od 13.01.2021. godine u stavovima II i III izreke i presuđeno tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu na ime naknade štete po osnovu neiskorišćenog godišnjeg odmora u periodu od 14.12.2015. godine do 29.12.2015. godine isplati iznos od 47.877,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 25.01.2016. godine do isplate i tuženi obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 244.474,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/2023) i utvrdio da je revizija tuženog delimično neosnovana a delimično nedozvoljena.

Pri odlučivanju preinačujućim delom pravnosnažne presude, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tuženog ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po ugovoru o radu od 30.03.2015. godine, kojim je, u odredbi člana 5. ugovoreno da zaposleni ima pravo na godišnji odmor posle šest meseci neprekidnog rada na gradilištima u Rusiji, koji godišnji odmor traje 14 kalendarskih dana. Na osnovu tog ugovora o radu, tužilac je u Rusiji radio u periodu od 13.04.2015. godine do 27.12.2015. godine, a godišnji odmor nije koristio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade štete po osnovu neiskorišćenog godišnjeg odmora u periodu od 14.12.2015. godine do 29.12.2015. godine, nalazeći da tuženi nije onemogućio tužioca da ga iskoristi.

Drugostepeni sud je, u odnosu na taj tužbeni zahtev tužioca, preinačio prvostepenu presudu, primenom odredbe člana 76. Zakona o radu, nalazeći da tužilac ima pravo na naknadu štete odnosno na novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 68. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...75/2014), propisano je da zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu sa ovim zakonom (stav 1) i da se ovog prava ne može da odrekne, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom (stav 4).

Na osnovu odredbe člana 75. istog zakona, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora u zavisnosti od potrebe posla, prethodnu konsultaciju zaposlenog (stav 1). Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom se dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora (stav 2).

Prema članu 76. Zakona o radu, u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom, koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora (stav 1). Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete (stav 2).

U konkretnom slučaju, tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao 29.12.2015. godine, a on do tog dana nije iskoristio godišnji odmor za 2015. godinu u trajanju od 14 kalendarskih dana, na osnovu ugovora o radu od 30.03.2015. godine po kom je ugovoreno pravo tužioca na godišnji odmor posle šest meseci neprekidnog rada na gradilištima u Rusiji. Imajući u vidu da je tužilac na gradilištima u Rusiji neprekidno radio od 13.04.2015. do 27.12.2015. godine (više od šest meseci), sledi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da on ima pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u slučaju prestanka radnog odnosa u visini prosečne zarade za prethodnih 12 meseci, srazmerno broju neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Suprotno navodima revizije, činjenica da se tužilac nije obraćao poslodavcu zahtevom za korišćenje godišnjeg odmora, nije od uticaja na njegovo pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor u slučaju prestanka radnog odnosa. Na osnovu navedenih odredbi zakona, sledi da obaveza preduzimanja aktivnosti u cilju ostvarivanja garantovanog prava zaposlenog na korišćenje godišnjeg odmora postoji na strani poslodavca. U konkretnom slučaju, tuženi nije postupio po odredbi člana 75. Zakona o radu i nije, uz konsultaciju zaposlenog, u zavisnosti od potreba posla odlučio o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, pa kako tužilac do dana prestanka radnog odnosa kod tuženog nije koristio godišnji odmor za 2015. godinu sledi da mu pripada pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor na osnovu odredbe člana 76. Zakona o radu.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu ishod postupka.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije izjavljene protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, primenom odredbe člana 410. stav 2. ačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tuženog, izjavljena protiv tog dela pravnosnažne presude , nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje. Tada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP. Tom odredbom zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 28.03.2016. godine a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 182.803,67 dinara.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa kod kojih je revizija uvek dozvoljena, a da je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog izjavljena protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu odredbe člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković