U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca - protivtuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Konjević, advokat iz ..., protiv tuženog –protivtužioca „BB“ DOO iz ..., koga zastupa punomoćnik Borivoje Gajić, advokat iz ..., radi utvrđenja i isplate po tužbi i protivtužbi, odlučujući o reviziji tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 5236/22 od 31.08.2023. godine, u sednici održanoj 20.11.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca-protivtuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 5236/22 od 31.08.2023. godine u stavu prvom izreke.

ODBIJA SE zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 31/2017 od 29.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 01.04.2016. godine, te da se obaveže tuženi da ga vrati na rad na dosadašnje poslove i radne zadatke koje je obavljao do 01.04.2016. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih putnih troškova na relaciji ... -... - ..., za period od 22.09.2013. godine do 19.01.2015. godine isplati iznos od 56.700,00 dinara, sa zateznom kamatom od 01.03.2015. godine do isplate i za period od 19.01.2015. godine do 12.03.2016. godine iznos od 57.400,00 dinara, sa zateznom kamatom od 01.05.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa na ime putnih troškova za period od 01.01.2013. godine do 19.01.2015. godine do traženog iznosa od 92.610,00 dinara, kao i deo zahteva za isplatu zatezne kamate počev od 20.01.2015. godine do 01.03.2015. godine, te počev od 13.03.2016. godine do 01.05.2016. godine; odbijen je tužbeni zahtev na ime neisplaćenih zarada za period od januara 2013. godine do marta 2016. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima bliže navedenim u ovom stavu izreke, sa zateznom kamatom počev od prvog u narednom mesecu do isplate; odbijen je tužbeni zahtev na ime regresa za godišnji odmor za 2013., 2014. i 2015. godine u iznosima od po 30.000,00 dinara za svaku godinu, sa zateznom kamatom počev od prvog dana u narednoj kalendarskoj godini do isplate; odbijen je tužbeni zahtev na ime neisplaćenih deviznih dnevnica za period od 01.01.2013. godine do 01.04.2016. godine u iznosu od 24.840,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa domicilnom kamatom koju utvrđuje Evropska centralna banka, počev od 01.04.2016. godine do isplate i odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da u njegovu korist na ime zarada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora, troškova putovanja, te deviznih dnevnica uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Fondu PIO, kao i da sačini prijavu osiguranja nadležnom Fondu PIO za period od januara 2013. godine do 31.03.2016. godine i sačini i preda M4 obrazac o stažu osiguranja, kao i druga potrebna dokumenta vezana za staž osiguranja. Stavom četvrtim izreke, odbijen je primarni protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. Ugovora o radu na određeno vreme od 30.04.2013. godine, od 30.05.2013. godine, od 30.07.2013. godine, od 30.09.2013. godine, od 30.10.2013. godine, od 30.12.2013. godine, od 30.01.2014. godine, od 01.05.2014. godine i od 01.03.2014. godine, koji su zaključili tužilac i tuženi, kao i zahtev da se obaveže tužilac da tuženom isplati iznos od 11.297,50 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati od 10.06.2016. godine do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je eventualni protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se obaveže tužilac da mu isplati iznos od 28.711,86 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati od 10.06.2016. godine do isplate. Stavom šestim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 5236/22 od 31.08.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena je prvostepena presuda u odbijajućem delu tužbenog zahteva, u delu kojim je odbačena tužba i u pogledu odluke da tužilac snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena je prvostepena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva i u pogledu odluke da tuženi snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stava prvog izreke, tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga predviđenih članom 407. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi-protivtužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova za njegov sastav.

Ispitujući pravnosnažnu drugostepenu presudu u pobijanom delu, na osnovu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. tačke 1. - 3. ZPP

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac-protivtuženi (u daljem tekstu: tužilac) je bio zaposlen kod tuženog-protivtužioca (u daljem tekstu: tuženi) na radnom mestu vozač teretnog motornog vozila, po više sukcesivno zaključivanih ugovora o radu na određeno vreme. Prvi ugovor o radu na određeno vreme tužilac je zaključio 30.04.2013. godine, a poslednji 11.03.2016. godine. U periodu od 01.01.2013. godine do 30.04.2013. godine, tužilac nije bio u radnom odnosu kod tuženog, kao ni u maju 2014. godine kada je bio zaposlen kod poslodavca „VV.“ DOO ... . Tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao istekom roka na koji je bio zasnovan, a sa obaveznog socijalnog osiguranja je odjavljen 10.06.2016. godine. Svi ugovori o radu zaključeni u periodu do jula 2014. godine su sadržali identičnu odredbu člana 6. stav 1, kojom je ugovoreno da je zarada zaposlenog utvrđena u skladu sa Zakonom i Pravilnikom o radu, te da zavisi od izvršenih poslova zaposlenog, a čini je 10% od fakturisane ili naplaćene cene usluge izvršenog prevoza koju je zaposleni izvršio za poslodavca, u čega se uključuju i dnevnice za službena putovanja, bez prava na uvećanu zaradu u slučajevima propisanim Zakonom o radu i Opštem kolektivnom ugovoru (rad na dane praznika, prekovremeni rad, noćni rad i rad u smenama, te naknada za topli obrok), kao i bez prava na naknadu zarade u slučaju prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog (kao npr. čekanje na utovar, pribavljanje viza i sl.). Ugovoreno je da ukoliko je zaposleni uredno i na vreme izvršio obaveze po izvršenom prevozu propisane u ovom Ugovoru (pravdanje troškova puta, kao i druge obaveze zaposlenog od kojih zavisi obračun zarade zaposlenog), poslodavac je dužan zaposlenom odmah ili najkasnije u roku od 15 dana po izvršenom obračunu troškova isplatiti ostvarenu zaradu na način i po postupku propisanim ugovorom i Pravilnikom o radu. Ugovorima o radu na određeno vreme koji su stranke zaključile u periodu od jula 2014. godine do marta 2016. godine, u članu 6. je na drugačiji način ugovoren iznos zarade zaposlenog, tako da zarada zaposlenog zavisi od izvršenih poslova zaposlenog, a čini je: osnovna zarada koja iznosi 115 dinara (odnosno 121 dinar) po radnom času i ulazi u 10% od fakturisane ili naplaćene cene usluge izvršenog prevoza koju je zaposleni izvršio za poslodavca, u čega se uključuju i dnevnice za izvršena putovanja, bez prava na uvećanu zaradu u slučajevima propisanim Zakonom o radu i Opštem kolektivnom ugovoru, kao i bez prava na naknadu zarade u slučaju prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog. Zarada zaposlenog obračunava se u utvrđenom procentu pod uslovom da je zaposleni u vožnji koristio planirane troškove poslovanja odnosno puta. Odredbom člana 10. navedenih ugovora o radu, ugovoreno je da zaposleni ostvaruje pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, kao i za vreme provedeno na službenom putu u zemlji i inostranstvu u visini propisanoj opštim aktom poslodavca.

Pravilnikom o radu tuženog od 17.02.2006. godine, odredbom člana 61. stav 1, predviđeno je da zarada vozača, uključujući i dnevnice za službeno putovanje, iznosi 10% od fakturisane ili naplaćene cene usluge izvršenog prevoza koju je vozač izvršio, od čega se odbijaju troškovi isplaćene akontacije preuzete pre polaska na put i prekoračeni iznos planiranih troškova, bez prava na uvećanu zaradu u slučajevima propisanim Zakonom o radu i Opštem kolektivnom ugovoru. Pravilnikom o radu tuženog od 29.09.2014. godine, u članu 25. je predviđeno da se zarada zaposlenog utvrđuje u visini minimalne zarade, za standardni učinak i puno radno vreme, dok je članom 26. predviđeno pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, čija se visina i način isplate utvrđuju posebnom odlukom poslodavca, tako da osnovna zarada, u okviru pojma neto zarade u sebi sadrži: osnovnu zaradu, topli obrok (u vrednosti u skladu sa odlukom poslodavca) i regres za godišnji odmor (u vrednosti u skladu sa odlukom poslodavca). Odredbom člana 32. Pravilnika o radu, predviđeno je da radi dolaska i odlaska sa posla zaposleni, osim zaposlenih na radnom mestu vozača, ima pravo na naknadu troškova prevoza u gradskom javnom saobraćaju u visini mesečne pretplatne karte. Zaposleni na radnom mestu vozača pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje samo za dane kada dolazi i odlazi sa posla, odnosno za dan kada po putnom nalogu započinje radni zadatak ili ga završava. Odredbom člana 33. Pravilnika o radu, propisano je da zaposleni, po osnovu naloga direktora, može biti upućen na službeni put u inostranstvo radi obavljanja poslova za račun poslodavca, te da ima pravo na naknadu troškova u skladu sa posebnim propisima – Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 98/2007). Dalje je regulisano da zaposleni na radnom mestu vozača rad obavlja na osnovu putnog naloga izdatog na osnovu Zakona o prevozu i da ima pravo na naknadu troškova. Visina troškova zaposlenog utvrđuje se tako što se 10% od vrednosti usluge svakog prevoza koje zaposleni obavi za račun poslodavca umanjuje za iznos zarade, naknade zarade i drugih primanja po osnovu radnog odnosa. Tako obračunata razlika predstavlja iznos troškova zaposlenog. Poslodavac je dužan da troškove zaposlenog isplati najkasnije 30 dana od dana podnošenja obračuna u kom periodu će izvršiti kontrolu istih i proveru bezgotovinskih računa. Tuženi je 31.12.2007. godine doneo i Pravilnik o dnevnicama, putnim i drugim troškovima za službena putovanja u zemlji i inostranstvu i za upućivanje na put po putnom nalogu u zemlji i inostranstvu, kojim je u članu 11. predviđeno da vozač teretnog motornog vozila ne obavlja poslove službenog puta, već rad po putnom nalogu, pa zbir zarada vozača motornih vozila na koju se plaćaju porezi i doprinosi, kao i naknada troškova u smislu člana 118. tačka 2 i 3 Zakona o radu, za transport robe po putnom nalogu iznosi 10% od fakturisane ili naplaćene cene usluge izvršenog prevoza koju je vozač izvršio, od čega se odbijaju troškovi isplaćene akontacije koja nije utrošena za troškove poslodavca, a koja je preuzeta pre polaska na put i prekoračeni iznos planiranih/normiranih troškova, sve u skladu sa opštim aktima društva. Odlukom o izmeni ovog pravilnika od 31.07.2014. godine, izmenjen je član 10. stav 2 Pravilnika (u delu visine dnevnica), te je regulisano da zaposlenom pripada jedna dnevnica na svaka 24 časa provedena na službenom putu u inostranstvu u iznosu od 15 evra, koja će se obračunati u svakom konkretnom slučaju, prilikom upućivanja zaposlenog na službeni put, odnosno prilikom obračuna troškova službenog putovanja u inostranstvo. Na iznos dnevnice koji je iznad oporezivog dela obračunaće se porez na dohodak građana. Puni iznos dnevnice se obračunava i isplaćuje za vreme provedenog službenog putovanja od najmanje 12 časova, a polovina iznosa dnevnice se obračunava i isplaćuje za vreme provedeno na službenom putovanju za više od 8, a manje od 12 časova.

Tužilac je kao vozač teretnog vozila obavljao poslove međunarodnog transporta za tuženog. Prilikom polaska na put tužilac je primao određeni novčani iznos kao akontaciju na ime troškova koji u transportu nastanu. Po povratku sa puta, tužilac je prilagao račune za pravdanje nastalih troškova puta, a eventualno preostali iznos od dobijene akontacije je zadržavao za sebe. Na kraju meseca je tužiocu prilikom obračuna zarade isplaćivan iznos koji bi preostao kada se oduzme dinarski deo isplaćen na račun i zadržani devizni iznosi od akontacija, tako da su mu ukupna mesečna primanja iznosila oko 850 evra. U jednom periodu, tužilac je celokupnu zaradu dobijao na ruke, dok mu je kasnije deo zarade isplaćivan na račun, a deo i dalje na ruke. Tužilac je koristio godišnji odmor u toku zaposlenja kod tuženog u trajanju od 15 dana godišnje. Na ime zarade (odnosno naknade zarade za vreme bolovanja) za period od 30.04.2013. godine do 10.06.2016. godine, tužiocu je obračunato i isplaćeno ukupno 841.949,03 dinara, što je protivvrednost od 7.082,41 evra. U navedenu zaradu je uključen i topli obrok u iznosu od 700,00 dinara neto na mesečnom nivou, kao i regres za godišnji odmor. U periodu od 04.02.2013. godine do 31.05.2016. godine, tužiocu je na ime 10% realizacije obračunato 35.754,00 evra, obračunati troškovi iznose 18.809,20 evra, a preostala akontacija je 12.996,77 evra, te mu je ukupno isplaćeno 35.794,27 evra, tako da razlika više isplaćenog iznosa iznosi 40,27 evra. Prema evidenciji tuženog, u isplaćenom iznosu od 35.794,27 evra, isplaćena je zarada u visini od 7.082,41 evro, kao i dnevnice u visini od 28.711,86 evra. Prema dostavljenoj GPS evidenciji o kretanju vozila kojim je tužilac upravljao u periodu od januara 2015. godine do marta 2016. godine, tužilac je ostvario 218,5 dnevnica, što je prema vrednosti dnevnice od 15 evra (iz citirane Odluke o izmeni Pravilnika o dnevnicama) ukupno pripadajući iznos od 3.277,50 evra. Tužiocu je u istom periodu isplaćeno ukupno 6.937,00 evra, tako da ukupno isplaćeni iznos premašuje pripadajući iznos na ime dnevnica. Prema dostavljenim evidencijama tuženog u maju 2014. godine (kada je tužilac zaposlen kod drugog poslodavca) ostvario je 13,5 dnevnica, pa bi po umanjenju, za period od 22.09.2013. godine do 31.07.2014. godine ostvareno 119,5 dnevnice, a za period od 01.08.2014. godine do 23.02.2016. godine ostvareno je 267 dnevnica, odnosno ukupno 386,5 dnevnica. Tužilac je prvenstveno vozio u ..., gde je visina dnevnice prema Uredbi bila 57 evra po danu. Obračunata visina dnevnice za period od 23.09.2013. godine do 23.02.2016. godine iznosi 10.816,50 evra. Prema ukupnom obračunu tuženog za period od 22.09.2013. godine do 31.05.2016. godine, tužiocu je ukupno isplaćeno 29.192,00 evra, odnosno bez maja 2014. godine, iznos od 28.181,00 evra, od čega je na ime isplaćene zarade iznos od 6.067,00 evra. Preostala razlika na ime isplaćene dnevnice iznosi 23.125,00 evra, odnosno bez maja 2014. godine iznosi 22.114,00 evra, što znači da je tužiocu u odnosu na Uredbu i Pravilnik o dnevnicama isplaćeno više 11.297,50 evra. Tužilac ima prebivalište u ..., dok je sedište tuženog u ... . Tužilac nije imao obavezu da svakodnevno dolazi u sedište poslodavca, s obzirom na to da je većinu radnog vremena provodio na putu. Ponekad je uz znanje poslodavca službenim kamionom odlazio do svog prebivališta, a ponekad je za prevoz koristio autobus ili sopstveni prevoz. Za period od 19.01.2015. godine do 12.03.2016. godine troškovi dolaska i odlaska sa posla za 41 turu iznose ukupno 57.400,00 dinara, dok za period od 22.09.2013. godine do 19.01.2015. godine, izuzimajući pri tome maj 2014. godine kada je tužilac bio zaposlen kod drugog poslodavca, ukupni troškovi prevoza, prema ceni pojedinačne prevozne karte, a najviše do cene mesečne, iznose 56.700,00 dinara.

Prvostepeni sud je primenom člana 195. Zakona o radu odbacio kao neblagovremenu tužbu u delu zahteva tužioca za utvrđenje zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme i vraćanja na rad, imajući u vidu da je tužba podneta 22.09.2016. godine i činjenicu da je tužiocu radni odnos kod tuženog prestao 10.06.2016. godine, kada je saznao za povredu prava iz radnog odnosa. Polazeći od utvrđenog činjenično stanja, zasnovanom na prihvaćenom osnovnom i dopunskom nalazu i mišljenju sudskog veštaka finansijske struke na osnovu raspoložive dokumentacije tuženog, prvostepeni sud je zauzeo stanovište da su tužiocu u spornom periodu u celosti isplaćeni pripadajući iznosi zarada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i ostvarenih dnevnica za službena putovanja u inostranstvo, u skladu sa njegovim ugovorom o radu i opštim aktima tuženog (Uredbe i Pravilnika o radu) važećim u spornom periodu, kojima su uređena visina tih potraživanja, zbog čega je u tom delu odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Tužbni zahtev za isplatu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada (na relaciji mesto stanovanja tužioca – sedište poslodavca), prvostepeni sud je delimično usvojio, primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 32. Pravilnika o radu od 29.09.2014. godine, i to u periodu od januara 2015. godine do marta 2016. godine samo za dane kada je tužilac dolazio i odlazio sa posla, odnosno za dan kada je po putnom nalogu započinjao radni zadatak ili ga je završavao, dok je za prethodni period od 22.09.2013. godine do januara 2015. godine, broj dolazaka i odlazaka sa rada utvrđen na osnovu proseka na mesečnom nivou i raspoložive dokumentacije, a naknada dosuđena u visini cene pojedinčane karte, a najviše do cene mesečne karte javnog prevoza važeće u spornom periodu. Za period do 22.09.2013. godine, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, ceneći da je za taj period zastarelo potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova prevoza.

Drugostepeni sud je odbio žabu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan i odbačena tužba kao neblagovremena (što je deo koji se pobija revizijom), prihvatajući u svemu date razloge prvostepenog suda.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepena presuda u pobijanom delu zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravnosnažnom presudom, u pobijanom delu, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, Pravilnika o radu tuženog, Uredbe o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika i Pravilnika o dnevnicama, putnim i drugim troškovima za službena putovanja u zemlji i inostranstvu i za upućivanje na put po putnom nalogu u zemlji i inostranstvu tuženog, važećim u spornom periodu, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu dnevnica za službena putovanja u inostranstvo, jer je ocenom izvedenih dokaza u postupku utvrđeno da tužilac osim troškova ishrane (koji su bili obezbeđeni akontacijom) nije imao drugih troškova prilikom boravka u inostranstvu po putnom nalogu, da isplata dnevnica za službena putovanja u inostranstvo nije ugovorena, već da transport robe po putnom nalogu podrazumeva redovan posao vozača, koja vrsta posla se ne može poistovetiti sa službenim putovanjem administrativnog osoblja, a da je tuženi tužiocu po osnovu rada i drugih primanja iz radnog odnosa, isplatio ugovorene iznose koji u sebi sadrže pored osnovne zarade i troškove puta u inostranstvo po putnom nalogu, troškove ishrane i regresa za godišnji odmor, uz uplaćene doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Vrhovni sud prihvata kao pravilna zaključak nižestepenih sudova da tužilac tokom postupka nije pružio odgovarajuće dokaze kojima bi doveo u sumnju dokumentaciju tuženog i mišljenje veštaka o izvršenim isplatama po svim traženim osnovima, odnosno zaključak da je tuženi isplatio tužiocu pripadajuću zaradu sa regresom za korišćenje godišnjeg odmora i dnevnicama za službena putovanja u inostranstvo. Navodi revizije se suštinski odnose na ukazivanje da je pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza u odnosu na odbijajući novčani deo tužbenog zahteva, koji razlozi na osnovu člana 407. stav 3. ZPP ne mogu predstvaljati revizijski razlog u slučaju kada je drugosteoeni sud odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi jasno naveo da je tužilac prekludiran u delu tužbnog zahteva kojim osporava zakonitost otkaza ugovora o radu i traži utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, uz vraćanje na rad, zaključujući da je prvostepeni sud, pravilnom primenom odredbe člana 195. Zakona o radu, pravilno odlučio kada je u ovom delu odbacio tužbu zbog neblagovremenosti, zbog čega je, po oceni Vrhovnog suda, i u ovom delu odluke materijalno pravo pravilno primenjeno, a koja odluka se revizijom tužioca i ne osporava.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Po oceni Vrhovnog suda, sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je bio neophodan tuženom za vođenje ove parnice, zbog čega je primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković