Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2322/21 od 03.12.2021. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena označena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema obrazloženju pobijane odluke, tužilac je tokom 2007. godine tuženom, kao vlasniku samostalne radnje ... iz ..., odobrio dva kredita u dinarskoj protivvrednosti evra po kupovnom kursu banke, koji će tuženi vraćati u 120 mesečnih rata, prema planu otplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu (čl. 1. i 3), sa promenljivom kamatom stopom i ovlašćenjem banke da bez saglasnosti tuženog vrši izmene kamatne stope u slučajevima navedenim u članu 5.3. ugovora, između ostalog i slučajevima promene poslovne politike banke, i da na dospele a neblagovremeno izmirene obaveze obračunava kamatu od 0,1% na dnevnom nivou, s tim što je visina zatezne kamate promenljiva i regulisana aktima poslovne politike banke (član 9). Tuženom je odobren kredit od 70.600,00 evra sa kamatom po stopi na godišnjem nivou od 13%, ugovorom od 18.04.2007 (za obrtna sredstva i refinansiranje kredita kod ProCredit banke) koji je pušten u tečaj 27.04.2007. godine isplatom iznosa od 5.648.956,48 dinara i od 25.000,00 evra, ugovorom od 27.09.2007. godine sa kamatom po stopi na godišnjem nivou od 16,5% (za obrtna sredstva). Kao obezbeđenje urednog izmirenja obaveze tuženi je za svaki od zaključenih ugovora o kreditu izdao blanko sopstvenu menicu sa klauzulom «bez protesta».

Banka je dug proglasila dospelim 04.03.2014. godine, menice pustila na naplatu 20.03.2014. godine i protiv tuženog podnela 18.06.2014. godine predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave (menice), na iznose od 4.585.106,16 dinara po ugovoru od 18.04.2007. godine i od 3.172.195,86 dinara po ugovoru od 27.09.2007. godine, koji je usvojen rešenjem Iv 75/14 od 20.06.2014. godine. Po prigovoru tuženog rešenje je 18.09.2014. godine stavljeno van snage u delu kojim su određeni sredstvo i predmet izvršenja, ukinute su sprovedene izvršne radnje, a postupak je nastavljen kao parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga po odredbama ZPP.

Prihvativši nalaz i mišljenje sudskog veštaka finansijske struke, uz pogrešno konstataciju da tuženi nije imao primedbi na ovaj nalaz, prvostepeni sud je utvrdio ostatak neotplaćene glavnice (prema kursu evra na dan 20.03.2014. godine), kome je pripisana obračunata zakonska zatezna i ugovorena kamata, i to u iznosu od 4.535.554,30 dinara po ugovoru od 18.04.2007. godine i 3.103.235,23 dinara po ugovoru od 27.09.2007. godine. Tužilac (banka) je 03.08.2015. godine tužbeni zahtev postavio u iznosima utvrđenim veštačenjem.

Presudama Privrednog suda u Beogradu, i to delimičnom presudom P 2478/16 od 09.05.2017. godine usvojen je zahtev tužioca (ovde tuženog) protiv banke i utvrđeno da su ništave odredbe člana 1, 5, 3 i 9 ugovora o dinarskom kreditu od 18.04.2007. godine, a pravnosnažnom presudom P 2478/16 od 15.05.2019. godine prebijeno je potraživanje ovde tuženog prema banci od 400.193,72 dinara, sa dospelošću na dan 27.02.2018. godine.

Rukovodeći se pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu prema kojoj je potraživanje banke prema tuženom na dan 20.03.2014. godine iznosilo 4.154.184,35 dinara po ugovoru od 18.04.2007. godine, da je ono umanjeno prebijanjem za iznos od 400.193,72 dinara, prvostepeni sud je zaključio da dug tuženog po ugovoru od 18.04.2007. godine iznosi 3.353.796,91 dinar.

S obzirom na izloženo, prvostepeni sud je delimično ostavio na snazi rešenje o izvršenju Iv 75/14 od 20.06.2014. godine i naložio tuženom da na ime neplaćenog duga isplati tužiocu 3.353.796,91 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 20.03.2014. godine, po ugovoru od 18.04.2007. godine i godine 3.103.235,23 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.06.2014. godine do isplate, po ugovoru od 27.09.2007. godine, koju je presudu kao pravilnu prihvatio i drugostepeni sud.

Vrhovni sud smatra da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu potpuno utvrdili činjenično stanje u odnosu na usvajajući deo tužbenog zahteva.

Ocena osnovanosti revizijskih navoda o nepravilnoj primeni materijalnog prava zahteva zaključak ovog suda da li su nižestepeni sudovi prethodno na pouzdan način utvrdili da li tužilac dug tuženog prema njemu zasniva na pravno dopuštenim ugovorenim odredbama. Ovo naročito kada se ima u vidu da je Privredni sud u Beogradu označenom presudom utvrdio ništavost više odredaba predmetnog ugovora od 18.04.2007. godine (koje su identične obavezama iz ugovora od 27.09.2007. godine). Radi se o odredbama koje se odnose na ugovaranje kursnih razlika prilikom ispunjavanja obaveza ugovornih strana iz tog ugovora i na ovlašćenje tužioca da bez saglasnosti tuženog menja stopu ugovorene redovne i zatezne kamate, u skladu sa aktima svoje poslovne politike.

Prvostepeni sud svoju odluku zasniva na nalazima i mišljenjima veštaka Gorice Lakić iz ovog predmeta i Koste Šoškića iz predmeta P 2478/16 Privrednog suda u Beogradu), iako se radi o dva različita nalaza koji su dati u predmetima sa različitim tužbenim zahtevima, u kojima su veštaci imali različite zadatke veštačenja (prema konstataciji drugostepenog suda), a čije nalaze nije usaglasio, suprotno nalogu drugostepenog suda iz ranije donete odluke u ovom predmetu Gž 3867/19 od 23.01.2020. godine. S obzirom da je u nalazu i mišljenju iz ovog predmeta prikazivan obračun vršen u evrima, a ne u dinarskim protivvrednostima odobrenih iznosa kredita i izvršenih isplata, da nisu prikazani datumi tih isplata (sa tada važećom kursnom listom) niti kamatne stope koje su primenjivane (i da li je bilo i u kojim periodima njihove promene), da su prilikom veštačenja primenjeni različiti kursevi (iako je takva primena ugovorena), nižestepeni sudovi se nisu bavili pravnom valjanošću tih i drugih ugovornih odredaba za razliku od Privrednog suda u Beogradu), tako da je ostala nejasna struktura duga (glavni dug, obračunata kamata, koja, na koje iznose, po kojoj stopi i za koje periode), odnosno da li postoji obaveza na isplatu duga tuženog prema tužiocu i ako postoji u kom iznosu.

Odredba ugovora o kreditu kojima se ugovaraju kursne razlike (tako da tužilac kredit odobrava u dinarskoj protivvrednosti evra po kupovnom kursu važećem na dan puštanja kredita u tečaj, a tuženi otplatu vrši po višem, srednjem kursu na dan isplate), od čega inače zavisi visina obaveze, protivna je osnovnim načelima obligacionog prava sadržanog u ZOO, pre svega načelima ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu (član 11), savesnosti i poštenja (član 12), zabrane zloupotrebe prava (član 13), jednake vrednosti davanja (član 15) i zabrane prouzrokovanja štete (član 16), te su zbog toga takve odredbe ništave, a pravna posledica ništavosti ogleda se u tome da je neosnovan tužbeni zahtev banke da zahteva isplatu iznosa dugovanih na osnovu takve ugovorne odredbe.

Isto tako, ugovorom ustanovljeno pravo banke da menja kamatnu stopu (cenu korišćenja kredita) po sopstvenom nahođenju i bez saglasnosti druge ugovorne strane, ugovornu obavezu čini neodređenom, odnosno neodredivom u navedenom delu, suprotno odredbi člana 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, zbog čega je takva odredba ništava, saglasno članu 47. ZOO. Stanovište je ovog suda da označene odredbe ugovora o promenljivoj stopi ugovorene kamate ne sadrže parametre za određivanje i obračun njene visine, u slučaju da nastupe uslovi za izmenu. Upravo suprotno, one po svojoj prirodi predstavljaju upućujuću normu na poslovnu politiku banke od koje zavisi način obračuna i visina promenljive stope ugovorene kamate, a koja korisniku kredita nije bila poznata ni u vreme zaključenja ugovora, ni tokom njegovog trajanja, pri čemu nižestepeni sudovi nisu konstatovali da li je tokom trajanja ugovora došlo do povećanja promenjive kamatne stope i time do uvećanja anuiteta. Ugovaranje kamatne stope na način da je određivanje sadržine jedne od bitnih ugovornih obaveza korisnika kredita (obaveze da plati kamatu na odobrena sredstva kredita po određenoj stopi) u potpunosti prepušteno volji druge ugovorne strane - banke (tužioca), da jednostrano menja visinu ugovorene kamatne stope, a bez poznatih ili preciziranih parametara u samom ugovoru i bez zaključenja posebnog aneksa na tu okolnost, suprotno je ne samo odredbama člana 46. ZOO, već i osnovnim načelima ZOO, koje podrazumevaju ravnopravnost stranaka u obligacionom odnosu (član 11), savesnost i poštenje u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa (član 12), zabranu zloupotrebe prava (član 13), jednake vrednosti davanja (član 15) i obavezu ugovornih strana da se u ostvarivanju svojih prava uzdrže od postupaka kojima bi se otežalo izvršenje obaveze druge strane (član 18. stav 3).

Osim toga, odredbama člana 9. oba ugovora, kojima je regulisano postupanje u slučaju docnje dužnika u izvršenju ugovorom preuzetih obaveza, ugovoreno je da na sve dospele a neizmirene obaveze po kreditu banka dužniku obračunava i od njega naplaćuje kamatu u visini od 0,1% na dnevnom nivou, koji obračun se vrši od dana dospeća do dana izmirenja obaveze, pri čemu je visina i ove kamatne stope promenljiva i regulisana aktima poslovne politike banke. Iz istih razloga koji su izloženi u pogledu ništavosti promenljive ugovorene kamatne stope, a vezano za neodređenost parametara i njihovu promenljivost bez jasnih kriterijuma, i to samo voljom jedne (ekonomski nadmoćnije) strane, i odredbe o zateznoj kamati su ništave.

Ugovaranjem, odnosno zadržavanjem prava jednostrane promene kamatne stope u skladu sa aktima svoje poslovne politike, koja reguliše visinu i način obračuna kamate, banka se obezbedila od zajednički preuzetog rizika korišćenjem svoje nadmoćne ekonomske pozicije u odnosu na glavnog dužnika (korisnika kredita), na koji način mu je nametnula nepravične uslove ugovaranja. Iako je nesporno pravo banke da štiti vrednost svog kapitala, to ne znači da je time dozvoljeno da banka, korišćenjem svoje očigledno jače pozicije u odnosu na dužnika, ugovara jednostranu zaštitnu klauzulu kojom se na drugu (slabiju stranu) prebacuje zajednički preuzet rizik i time toj strani nameću nepravični uslovi ugovaranja. Osim što je ovakvo postupanje suprotno navedenim odredbama obligacionog prava, ono je protivno i ustavnoj garanciji zaštite potrošača i zabrani svih nečasnih radnji na tržištu (član 90. Ustava Republike Srbije).

Osim toga, odluka tužioca (banke) od 04.03.2014. godine o proglašenju kredita dospelim u stvari predstavlja raskid ugovora, i posle te odluke ne može se primenjivati odredba o ugovorenim kamatnim stopama, jer su na taj dan nastupila dejstva raskida u smislu člana 132. ZOO.

Saglasno pravilima o teretu dokazivanja iz čl. 7, 228. i 231. ZPP, na tužiocu je teret dokazivanja iznosa koji mu tuženi duguje, a na tuženom teret dokazivanja suprotnog - da je potraživanje tužioca prestalo, odnosno da je njegova visina niža od one koju je označio tužilac. Međutim, nižestepeni sudovi su, zbog nepravilne primene materijalnog prava na koje je ukazano ovom odlukom, zanemarili i pravila o teretu dokazivanja i pobijanu presudu zasnovali prvenstveno na pravnosnažno okončanom sporu istih stranaka u vezi sa ranije zaključenim ugovorom o kreditu (u različitim ulogama i sa različitim predmetom tužbenog zahteva) koji je vođen pred privrednim sudom.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, u skladu sa članom 313. ZPP, postupiti po primedbama iz ovog rešenja, ponovo ispitati strukturu i visinu duga, i po potrebi združiti radi uvida spis Privrednog suda u Beogradu P 2478/16. Sud će razjasniti i da li je tužilac „preciziranjem“ tužbenog zahteva u stvari snizio svoje novčano potraživanje po ugovoru o kreditu, odnosno da li je u tom delu povukao tužbu, u kom slučaju će u odnosu na taj deo zahteva odlučiti na način propisan članom 465. stav 1. ZPP - ukinuće rešenje o izvršenju u pogledu obaveze tuženog da isplati deo potraživanja koji je u međuvremenu plaćen.

Pri donošenju nove odluke kojom se u konkretnom slučaju zapravo odlučuje o prigovoru tuženog protiv rešenja o izvršenju, kojim je on obavezan da plati tužiocu određen novčani iznos, sud će pravilno primeniti član 460. stav 4. ZPP. To znači da presudom neće ponovo odlučivati o zahtevu za isplatu, pošto je o tome odlučeno rešenjem o izvršenju, već će odlučiti da li rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave ostaje na snazi , ili će biti ukinuto u celini ili delimično u pogledu obaveze tuženog na isplatu novčanog potraživanja. U slučaju da odluči da rešenje o izvršenju ukine u nekom delu, sud neće odlučivati o osnovanosti zahteva, jer se na taj način postupa samo u slučajevima iz člana 461. stav 1. i 3. ZPP - ako tuženi prigovori da nisu postojali zakonski osnovi za izdavanje platnog naloga (članovi 455. i 456) ili da postoje smetnje za dalji tok postupka, odnosno ako povodom prigovora nedospelosti nađe da je zahtev dospeo posle izdavanja rešenja o izvršenju a pre zaključenja glavne rasprave.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu čl. 416. stav 2. i 165. stav 3. ZPP, odlučeno je kao u izreci rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković