-za mesec jun 2015. godine, na iznos od 24.035,58 dinara,

-za mesec jul 2015. godine, na iznos od 25.180,12 dinara,

-za mesec avgust 2015. godine, na iznos od 25.180,12 dinara,

-za mesec septembar 2015. godine, na iznos od 25.180,12 dinara,

-za mesec oktobar 2015. godine, na iznos od 25.180,12 dinara,

-za mesec novembar 2015. godine, na iznos od 25.294,91 dinara,

-za mesec decembar 2015. godine, na iznos od 25.800,82 dinara,

-za mesec januar 2016. godine, na iznos od 25.800,82 dinara,

-za mesec februar 2016. godine, na iznos od 25.800,82 dinara,

-za mesec mart 2016. godine, na iznos od 1.121,77 dinara,

Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 248.683,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3253/23 od 04.04.2024. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda pod istim brojem od 04.06.2024. godine, prvostepena presuda je preinačena, tako što je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu za period od 02.06.2015. godine do 01.03.2016. godine prizna staž osiguranja u uvećanom trajanju od 12/16 i da po osnovu izgubljene zarade, a za staž osiguranja u uvećanom trajanju od 12/16 na ime tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, Filijala u Požarevcu, prema stopi određenoj u skladu sa zakonom u vreme isplate, i to: na mesečne iznose navedene u ovom stavu za period od jula 2015. godine, zaključno sa martom 2016. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 37.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremenu reviziju izjavio je tužilac, pobijajući je u celini, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23-dr zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac je svoj tužbeni zahtev formulisao na način da se obaveže tužena da mu „prizna staž osiguranja u uvećanom trajanju od 12/16“, i da po osnovu izgubljene zarade, a za staž osiguranja u uvećanom trajanju, na njegovo ime uplati doprinose na mesečne iznose dosuđene razlike plate. Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju, saglasno članovima 82. i 84. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br.34/23...76/23), u upravnom postupku kod nadležnog Fonda, pa sud opšte nadležnosti nije nadležan da u parnici, utvrđuje da se određeni period osiguraniku računa kao staž osiguranja sa uvećanim trajanjem. Međutim, iz sadržine tužiočevog zahteva, tužbenih navoda i držanja tužioca u postupku, jasno proizlazi da tužilac od suda ne traži da umesto Fonda, autoratitivno utvrdi svojstvo njegovog penzijskog staža, već jedinstvenu činidbu koja se sastoji u tome da poslodavac na njegovo ime uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na dosuđenu razliku plate, pri čemu deo zahteva koji glasi na „priznavanje“ staža u uvećanom trajanju nema značenje samostalnog deklarativnog zahteva, nego označava pravni osnov i način obračuna tražene činidbe, a to je zahtev da uplaćeni doprinosi obuhvate i dodatni doprinos po osnovu staža koji se računa sa uvećanim trajanjem 12/16. Tako shvaćen zahtev je u celini kondemnatoran, a za takav zahtev sudska nadležnost postoji jer prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 12.03.2019. godine, sud je nadležan da u parničnom postupku odlučuje o zahtevu zaposlenog da poslodavac uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje odgovarajućim organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, i to bez obzira na to da li je takav zahtev jedini predmet spora. Tim zahtevom se ne ostvaruje pravo iz socijalnog osiguranja pred Fondom, već se traži ispunjenje obaveze poslodavca, kojim se zaposlenom tek mogućava da, uz ispunjenje ostalih zakonskih uslova, prava iz osiguranja ostvari pred nadležnim fondom. Na ovaj način zahtev tužioca posmatrali su i nižestepeni sudovi, koji tužbu tužioca u ovom delu nisu odbacili već su o zahtevu odlučivali meritorno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene do ...2016. godine, kada je otišao u penziju. Pre odlaska u penziju, rešenjem PU u Požarevcu broj 112-975/01 od 05.06.2015. godine, tužilac je bio privremeno udaljen iz MUP-a RS, počev od 02.06.2015. godine do okončanja disciplinskog postupka koji je pokrenut Zaključkom PU u Požarevcu od 05.06.2015. godine. Za vreme trajanja privremenog udaljenja, tužilac je primao naknadu plate u visini od ½ plate. Rešenjem disciplinskog starešine PU u Požarevcu Ds br.116-1-19/15 od 16.12.2015. godine, tužiocu je izrečena disciplinska mera uslovnog prestanka radnog odnosa sa rokom proveravanja do šest meseci i kumulativno novčana kazna u iznosu od 30% od mesečne plate zaposlenog u vremenu od 1 meseca. Rešenjem Veća disciplinske komisije Dk br.116-4/16-1 od 24.02.2016. godine, navedeno rešenje je potvrđeno. Tužilac je osporavajući zakonitost rešenja Veća disciplinske komisije MUP-a RS, podneo tužbu Upravnom sudu koji je doneo presudu U 5651/16 od 15.03.2019. godine, kojom je tužba uvažena, a rešenje Disciplinske komisije od 24.02.2016. godine je poništeno i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku, rešenjem MUP-a RS, Disciplinske komisije veća u Kragujevcu Dk br.116- 4/16-1-1 od 03.06.2019. godine, obustavljen je disciplinski postupak protiv tužioca zbog nastupanja zastarelosti vođenja disciplinskog postupka.

U ovom postupku Osnovni sud u Požarevcu doneo je pravnosnažnu presudu P1 345/20 od 29.09.2022. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete po osnovu manje isplaćene zarade isplati pojedinačne mesečne iznose za period od juna 2015. godine zaključno sa martom 2016. godine, po osnovu razlike između isplaćene plate za vreme privremenog udaljenja do pune plate.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zahtev usvojio, nalazeći da dosuđena razlika predstavlja platu na koju se duguju doprinosi, a da obustava disciplinskog postupka znači da je udaljenje ostalo bez osnova, zbog čega tužiocu za sporni period pripadaju sva prava kao da je radio, uključujući i staž, odnosno obračun doprinosa sa uvećanim trajanjem 12/16.

Drugostepeni sud je, tretirajući zahtev kao jedinstven i nerazlučiv, isti odbio u celini sa obrazloženjem da tužiocu obračuni po osnovu uvećanog staža ne pripadaju jer u spornom periodu nije efektivno radio.

Pogrešan je pristup drugostepenog suda po kome okolnost da tužiocu ne pripada obračun doprinosa sa uvećanim trajanjem povlači odbijanje zahteva u celini. Naime, zahtev za uplatu doprinosa na dosuđenu razliku plate „za staž osiguranja u uvećanom trajanju 12/16“, po svojoj sadržini u sebi spaja dve kvantitativno i pravno razdvojive obaveze: obavezu uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na razliku plate kao zakonsku osnovicu, koja postoji nezavisno od svojstva staža, i obavezu uvećanog obračuna odnosno dodatnog doprinosa po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem. Tražena uplata doprinosa obračunatih sa uvećanim trajanjem nužno u sebi sadrži uplatu redovno obračunatih doprinosa na istu osnovicu i za isti period, pa dosuđenje redovnih doprinosa nije dosuđenje nečeg drugog, već dosuđenje manjeg u okviru istog zahteva, što omogućava sudu da u granicama postavljenog zahteva (član 3. stav 1. ZPP), zahtevu tužioca delimično udovolji.

O pravu tužioca na razliku između isplaćene naknade plate i punog iznosa osnovne plate, u toku ovog postupka odlučeno je pravnosnažnom presudom. Prema članu 105. stav 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...95/18), doprinosi koji se plaćaju iz zarade, odnosno plate iz člana 184. stav 3. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“, br.6/16...87/18), koje je poslodavac dužan da obračuna i uplati u svoje ime a u korist zaposlenog, sastavni su deo zarade, odnosno plate i predstavljaju potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa. Iz ovoga sledi da pravo zaposlenog na zaradu obuhvata njen bruto iznos i da obaveza poslodavca nije u celini ispunjena isplatom neto iznosa, već tek obračunom i uplatom pripadajućih doprinosa. Prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. glasnik RS“, br.84/2004...92/23), osnovicu doprinosa za zaposlene čini zarada, odnosno plata i naknada plate (član 13), a poslodavac je obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene (član 51). Prema članu 46. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, 34/2003...86/2019), u staž osiguranja, osiguraniku se računa vreme za koje mu je plaćen doprinos, a prema članu 120. istog zakona, osiguranik koji nema uplaćene doprinose za ceo period obaveznog osiguranja, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruje i koristi srazmerno periodima za koje su doprinosi uplaćeni. U odsustvu uplate doprinosa na dosuđenu razliku, tužilac bi, dakle, u ostvarivanju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja trpeo posledice u vidu niže osnovice od one koja mu po zakonu pripada iako mu je puna plata, odnosno naknada plate za sporni period pravnosnažno priznata. Obaveza uplate doprinosa stoga deli pravnu sudbinu glavnog potraživanja. Kada je poslodavac pravnosnažno obavezan na isplatu razlike plate, dužan je da na tu razliku, obračuna i uplati nadležnom fondu i pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Za ovaj deo obaveze bez značaja je okolnost da tužilac u spornom periodu nije efektivno radio, kojom drugostepeni sud obrazlaže odbijanje zahteva u celini, jer osnov redovnih doprinosa nije efektivan rad, već isplaćena plata, odnosno naknada plate kao zakonom propisana osnovica, a period za koji je doprinos plaćen ulazi u staž osiguranja nezavisno od toga da li je rad stvarno obavljan (član 46. i 48. Zakona o penzijskom i invaldiskom osiguranju).

S obzirom da je prvostepeni sud pravilno ocenio prigovor zastarelosti saglasno odredbi člana 196. Zakona o radu, Vrhovni sud je u stavu prvom izreke primenom člana 416. stav 1. ZPP, reviziju u ovom delu usvojio i pobijanu presudu preinačio tako što je žalbu tužene odbio i prvostepenu presudu u tom delu potvrdio.

U preostalom delu – u pogledu zahteva da se tužiocu prizna staž osiguranja u uvećanom trajanju 12/16, odnosno da se doprinosi na dosuđenu razliku obračunaju i uplate po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, revizija nije osnovana.

Institut staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, uređen je odredbama članova od 52. do 59. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Prema članu 52. stav 1. Zakona, osiguraniku koji je radio na naročito teškim, opasnim i za zdravlje štetnim radnim mestima, odnosno poslovima i osiguraniku koji radi na radnim mestima, odnosno poslovima na kojima posle navršenja određenih godina života ne može uspešno obavljati svoju profesionalnu delatnost, staž osiguranja u efektivnom trajanju računa se sa uvećanim trajanjem, pod uslovima utvrđeni ovim zakonom. Prema članu 54. stav 2. staž osiguranja se uvećava samo za vreme koje je efektivno provedeno na radu, a prema članu 55. stav 2. zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova, svakih 12 meseci efektivno provedenih na tim poslovima, računa se najviše kao 16 meseci staža osiguranja u zavisnosti od težine poslova, pod uslovima iz člana 54. zakona. Sa tim je saglasan i Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, prema kome je poslodavac obveznik dodatnog doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za staž osiguranja koji se zaposlenom računa sa uvećanim trajanjem, u skladu sa zakonom (član 10) pri čemu su i stope dodatnog doprinosa određene prema tome kako se računa efektivnih 12 meseci rada (član 46). Obaveza plaćanja dodatnog doprinosa, dakle, zakonom je konstituisana kao obaveza koja prati efektivan rad na određenim poslovima, a ne samo postojanje radnog odnosa na radnom mestu za koji je utvrđen uvećani staž.

Dakle, za računanje staža sa uvećanim trajanjem, kumulativno se zahteva da je reč o radnom mestu za koje je u propisanom postupku utvrđeno da se staž računa sa uvećanim trajanjem, i da je osiguranik na tim poslovima efektivno radio. U konkretnom slučaju, prvi uslov je ispunjen ali ne i drugi, jer tužilac usled privremenog udaljenja sa rada, policijske poslove nije efektivno obavljao u tom periodu. Smisao instituta uvećanog staža jeste kompenzacija za stvarne izloženosti povećanim naporima, opasnostima i štetnostima koje obavljanje određenih poslova objektivno nosi, zbog čega je zakonodavac imperativnom normom člana 54. stav 2. Zakona, priznavanje ovog prava ograničio na vreme efektivnog rada. Pri tome je merilo ovog kriterijuma objektivno - da li je zaposleni radio ili ne, dok odsustvo sa rada kao i krivica za to odsustvo, nemaju značaj.

Neosnovano se revizijom ističe da pravnosnažna obustava disciplinskog postupka čini udaljenje sa rada neosnovanim od samog početka, iz kojih razloga tužioca treba dovesti u položaj u kome bi se nalazio kao da udaljenja nije ni bilo, u svim pravima, uključujući i staž osiguranja sa uvećanim trajanjem i na njega obračunate doprinose. Ovaj revizijski navod pogrešno polazi najpre od toga da je udaljenje, zbog ishoda disciplinskog postupka, bilo nezakonito. Privremeno udaljenje sa rada nije disciplinska mera ni sankcija, već preventivna i privremena mera obezbeđenja nesmetanog vođenja postupka i zaštite interesa službe, čija zakonitost se ceni prema uslovima koji su postojali u momentu njegovog određivanja, a ne prema konačnom ishodu postupka povodom koga je određeno. Obustava disciplinskog postupka usled zastarelosti njegovog vođenja, ne znači da je utvrđeno da je rešenje o udaljenju bilo nezakonito. Zatim, revident pogrešno smatra da otklanjanje posledica udaljenja mora obuhvatiti sva prava tužioca, kao da je tužilac radio. Zakon, međutim, za slučaj udaljenja posle koga disciplinska odgovornost nije utvrđena propisuje tačno određenu posledicu, a to je isplata razlike između isplaćene naknade i punog iznosa plate, uz koju ide i uplata doprinosa na tu razliku, kako je napred izloženo. Time se tužilac u pogledu plate, osnovice osiguranja i staža osiguranja u efektivnom trajanju u potpunosti izjednačava sa zaposlenim koji je radio. Dalje od toga se međutim ne može ići jer se uvećani staž ne vezuje za platu i doprinose, već za činjenicu da je osiguranik stvarno radio na teškim, opasnim i po zdravlje štetnim poslovima i bio izložen rizicima koje takav rad nosi. Plata se naknadno može isplatiti, doprinosi se naknadno mogu uplatiti, ali se rad koji nije obavljen i izloženost koja nije postojala ne mogu naknadno stvoriti. Tužilac za vreme udaljenja policijske poslove nije obavljao, pa nema ni osnova za kompenzaciju koja se daje upravo zbog njihovog obavljanja.

Iz iznetih razloga, a kako se revizijom u ovom delu ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, reviziju tužioca u preostalom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Imajući u vidu delimičan uspeh tužioca u postupku po reviziji, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković