Viši sud u Pirotu se oglasio stvarno nenadležnim i spise ustupio na nadležnost Apelacionom sudu u Nišu rešenjem Gž 85/26 od 24.02.2026. godine, uz obrazloženje da se tužbeni zahtev u ovom sporu odnosi na potraživanje od 440.000,00 dinara, koje je više od protivvrednost iznosa od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Apelacioni sud u Nišu nije prihvatio ustupljenu nadležnost već je predmet dostavio Vrhovnom sudu radi rešavanja nastalog sukoba nadležnosti, uz obrazloženje da tužioci nisu jedinstveni i nužni suparničari u smislu člana 210. ZPP, da je svaki od tužilaca istakao zahtev kojim potražuje novčani iznos koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe 15.08.2024. godine, te da da se radi o sporu male vrednosti u kome je za odlučivanje po žalbi nadležan viši sud.

Za suđenje u drugom stepenu (odlučivanje o žalbi) stvarna nadležnost sudova opšte nadležnosti je podeljena između višeg i apelacionog suda Zakonom o uređenju sudova, prema kome u drugom stepenu o žalbi odlučuje: viši sud na odluke osnovnih sudova, pored ostalog i na presudu u sporu male vrednosti (član 25. stav 2. tačka 3), a apelacioni sud o žalbi na presudu osnovnog suda u građansko-pravnom sporu, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud (član 26. stav 1. tačka 3).

Sporovi male vrednosti su određeni odredbama ZPP na pozitivan (član 468) i negativan način (član 469). Sporovi male vrednosti jesu, u smislu odredaba člana 468. ZPP, sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 1), kao i sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, a u kojima je tužilac u tužbi naveo da pristaje da umesto ispunjenja određenog zahteva primi određeni novčani iznos koji ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana - član 33. stav 1 (stav 3) ili u kojima vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi taj iznos (stav 4). Sporovima male vrednosti ne smatraju se sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469).

U situaciji kada je vrednost predmeta spora merodavna, između ostalog, za utvrđivanje stvarne nadležnosti, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 28. stav 1), a kada je više tužilaca istaklo prema istom tuženom više tužbenih zahteva, vrednost predmeta spora određuje se prema vrednosti pojedinog zahteva svakog od tužilaca, shodno odredbama čl. 205. stav 1. tačka 2. i 209. ZPP i člana 22. stav 2. Zakona o sudskim taksama.

Naime, više lica mogu jednom tužbom da tuže, odnosno da budu tuženi (suparničari), ako: su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom i činjeničnom pravnom osnovu i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog (član 205. stav 1. tačka 2), pri čemu je svaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti šteti drugim suparničarima (član 209). S tim u vezi, Zakonom o sudskim taksama (član 22. stav 2) je propisano da se vrednost predmeta spora radi naplate takse određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva u slučaju formalnog suparničarstva – ako više lica podnese jednu tužbu ili ako je više lica tuženo jednom tužbom, a predmet spora su zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu.

U konkretnom slučaju, dvoje tužilaca podneli su osnovnom sudu jednu tužbu protiv istog tuženog (iako je svako od njih zasebno mogao podneti tužbu) kojom su, svaki za sebe, istakli dva tužbena zahteva, svaki u iznosu od po 180.000,00 dinara, radi naknade štete koju im je tuženi prouzrokovao svojim radnjama u vidu pretrpljenih fizičkih bolova i straha u događaju od 29.03.2024. godine zbog koga je prekršajno kažnjen. Navedene okolnosti ukazuju da se ne radi o sporu iz člana 210. ZPP koji može da se reši samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), i da tužioci nisu jedinstveni suparničari koji bi se smatrali kao jedna parnična stranka, tako da bi se, kad bi jedan od njih dvoje propustio neku parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje je izvršio drugi odnosilo i na onog koji te radnje nije preduzeo. U ovoj parnici tužioci imaju procesni položaj običnih suparničara iz čl. 205. i 209. ZPP, koji ih čini samostalnim strankama, te radnje ili propuštanja jednog od njih zasebno ne koriste niti štete onom drugom. Zbog toga se i vrednost predmeta spora određuje prema vrednosti tužbenog zahteva svakog od njih dvoje zasebno.

Budući da vrednost predmeta spora svakog od tužilaca (180.000,00 dinara) očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe 15.08.2024. godine, to je u konkretnom slučaju reč o sporu male vrednosti, pa je za odlučivanje o žalbi tužilaca stvarno nadležan Viši sud u Pirotu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu odredbe člana 22. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković