.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1591/2025
25.02.2026. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Filip Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženog „Telus“ a.d. Beograd iz Beograda, čiji je punomoćnik Vojislav Jovanović, advokat iz ..., radi utvrđenja radnog odnosa i isplate potraživanja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3347/2024 od 22.01.2025. godine, u sednici održanoj 25.02.2026. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3347/2024 od 22.01.2025. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 790/24 od 11.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zavedenih kod tuženog pod brojevima i zaključeni u dane bliže navedene u tom stavu, kao simulovani ugovori. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da plati tužilji razliku između isplaćene i minimalne zarade i uvećanu zaradu za vreme državnih i verskih praznika za period od 08.07.2020. godine do 01.12.2021. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti pa do isplate, kako je to bliže označeno u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 132.750,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3347/2024 od 22.01.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 790/24 od 11.06.2024. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da sud ništavi i ne proizvode pravno dejstvo ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni između tužilje i tuženog, zavedeni kod tuženog pod brojevima i zaključeni u dane bliže navedene u tom stavu, kao simulovani ugovori. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime razlike zarade za period od 08.07.2020. godine do 01.12.2021. godine isplati novčane iznose sa kamatom od dospelosti svakog pojedačnog mesečnog iznosa pa do isplate, bliže označene u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 210.700,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se može izjaviti ovaj pravni lek.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila radno angažovana na osnovu osam ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova kao nezaposleno lice, a na obavljanju različitih poslova (lakših fizičkih poslova, zatim poslova spremačice, higijenirača i perača), radi privremene sprečenosti izvršilaca koji su angažovani na pružanju usluge korisnicima RF PIO i JP „Pošta Srbije“, u periodu od jula 2020. godine do donošenja rešenja od 09.12.2021. godine, s tim što je prestala da dolazi na rad nakon 30.11.2021. godine. Za obavljeni rad u spornom periodu tuženi je tužilji isplaćivao naknadu koja je bila niža od zakonom propisane minimalne zarade.
Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi sa tužiljom, nezaposlenim licem, kao izvršiocem zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova kojima je angažovao zbog privremene potrebe nastale usled privremene sprečenosti za rad izvršioca koji su angažovani na pružanju usluge korisnicima Republičkog fonda PIO i JP „Pošta Srbije“, do povratka privremeno odsutnog zaposlenog. Ugovori su zaključivani za obavljanje različitih poslova, kao što su poslovi spremačice, higijeničara, perača ili obavljanje lakših fizičkih poslova, s tim što je svaki pojedinačni ugovor o privremenim i povremenim poslovima zaključen za period ne duži od 120 radnih dana, ali ako se pogleda ukupno vreme trajanja ovih ugovora na godišnjem nivou, tužiljino ukupno radno angažovanje kod tuženog u toku kalendarske 2020/2021. godine trajalo je duže od 120 dana. Pošto je tužilja bila angažovana radi zamene odsutnog zaposlenog, što znači na onim poslovima na kojima odsutni zaposleni radi i koji su sistematizovani kod tuženog, te kako je tužilji uredno isplaćivana naknada za ostvareni rad, troškovi prevoza i uplata doprinosa, to su po nalaženju prvostepenog suda ugovorne strane svakako morale biti upoznate sa pravnom prirodom ugovora koji zaključuju tako da sporni ugovori nemaju karakter simulovanog pravnog posla, zbog čega su punovažni.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu sa obrazloženjem da je tužilja u periodu od jula 2020. godine zaključno sa novembrom 2021. godine na osnovu osam zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova kod tuženog obavljala istovrsne poslove i to lakše fizičke poslove, poslove spremačice, higijeničara i perača koji su sistematizovani Pravilnikom tuženog o o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta važećim u spornom periodu, da su navedeni ugovori zaključeni za obavljanje poslova koji ne predstavljaju povremene poslove, te su ništavi i predstavljaju prividne (simulovane – nevažeće) ugovore koji prikrivaju ugovore o radu na određeno vreme iz člana 37. stav 4. tačka 1. Zakona o radu kao disimulovane – važeće ugovore i da zbog toga pomenuti ugovori o privremenim i povremenim poslovima ne proizvode pravno dejstvo shodno članu 66. Zakona o obligacionim odnosima.
Navodima revizije pogrešno se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Prema odredbama Zakona o radu, radni odnos se zasniva ugovorom o radu, koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Odredbom člana 32. stav 2. istog Zakona je propisano da se, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku, smatra da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.
Zakonom o radu su, kao rad van radnog odnosa, definisani privremeni i povremeni poslovi, tako što je članom 197. propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije. Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku (stav 2.).
Pravnu prirodu ugovora ne određuje samo njegov naziv, već i suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan. Tužilja je kod tuženog bila angažovana na osnovu više ugovora o privremenim i povremenim poslovima, zaključenih u periodu od 08.07.2020. godine do 31.12. 2020. godine, pa po svojoj pravnoj prirodi ovi ugovori bez obzira na njihov naziv (privremeni i povremeni poslovi) u suštini predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme.
S obzirom na navedeno, pravilno je drugostepeni sud utvrdio da su svi ugovori koje je tužilja zaključila sa tuženim o privremenim i povremenim poslovima ništavi, jer je kod tuženog radno mesto na kome je tužilja radila bilo sistematizovano Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog u spornom periodu, a tužilja je faktički obavljala uvek iste poslove, kontinuirano i sa punim radnim vremenom. Navedeni poslovi su trajnog, a ne privremenog ili povremenog karaktera, te se prema svojoj sadržini i opisu poslova ne mogu smatrati privremenim i povremenim poslovima iz člana 197. Zakona o radu. Drugostepeni sud je za svoju odluku o utvrđenju ništavosti navedenih ugovora dao dovoljno razloga, koji u svemu prihvata i Vrhovni sud. U tom smislu su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u tom delu presude.
Pozivanje tuženog da je korisnik budžetskih sredstava na koga se odnosi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, odnosno na koga se primenjuje Zakon o budžetskom sistemu sa izmenama i dopunama, koji propisuje da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine produženo i nadalje, a koju drugostepeni sud u potpunosti ignoriše a predstavlja razlog, zbog koga tuženi nije sa tužiljom zaključio ugovore kojima bi zasnovao novi radni odnos, nije osnovano. Tužilja postavljenim tužbenim zahtevom u ovom sporu nije tražila utvrđenje da je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, već samo ništavost ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova za koje je drugostepeni sud pravilno zaključio da ne mogu da se zaključe radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog do njegovog povratka, već samo za kategoriju lica navedenih u odredbi člana 197. Zakona o radu, odnosno za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini i zaključenjem takvih ugovora ne zasniva se radni odnos, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu koji je bio u primeni od 07.12.2013. godine bilo je zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog organa Vlade, a izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu od 01.01.2021. godine bilo je ograničeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru u smislu člana 27k zakona. U smislu navedenih zakonskih odredbi ništavost ugovora o privremenim i povremenim poslovima u konkretnom slučaju ne vodi utvrđenju da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, što ona i ne traži postavljenim tužbenim zahtevom da bi bio primenjen Zakon o budžetskom sistemu.
Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 95/2018) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba (stav 1). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Prekid kraći od 30 dana ne smatra se prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3). Izuzev od stava 2. ovog člana ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi pored ostalog i ako je potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog do njegovog povratka (tačka 4).
Imajući u vidu da je u spornom periodu tužilja kod tuženog suštinski bila u radnom odnosu na određeno vreme po disimulovanim ugovrima iz člana 37. stav 4. tačka 1. Zakona o radu, s obzirom da su isti punovažni i kao takvi proizveli su pravno dejstvo, pri čemu je tuženi za obavljeni rad plaćao tužilji naknadu koja je bila niža od zakonom propisane minimalne naknade, to je pravilna odluka drugostepenog suda kojom je obavezao tuženog da tužilji isplati razliku do minimalne zarade u iznosima prema neosporenom nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko – finansijske struke, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.
Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Branka Dražić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
