Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 … 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme (počev od 23.07.2018. godine, a najduže do 30.09.2018. godine), zbog povećanog obima posla na poslovima „... autoputa 4. kategorije u RJ ...“, na osnovu Ugovora o radu od 23.07.2018. godine, koje je produženo (najduže do 30.06.2020. godine) na osnovu Aneksa ugovora o radu br 2 od 11.12.2018. godine. Rešenjem tuženog od 30.06.2020. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog sa danom donošenja rešenja, zbog isteka vremena na koji je zasnovan. Ugovoreno je da tužilac radi 8 sati dnevno, odnosno 40 sati nedeljno (član 7. ugovora o radu). Iz stranačkog iskaza tužioca i saslušanih svedoka utvrđeno je da je u spornom periodu tužilac radio kao ... – ... u zgradi „...“ u ..., a njegovo radno vreme je bilo organizovano tako da je radio neprekidno 24 sati, slobodan bi bio 48 sati, tako da je u proseku imao 10 radnih dana mesečno, odnosno 240 sati rada mesečno, od čega 80 sati noćnog rada. Veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđeno je da je tuženi evidentirao tužiocu redovno osmočasovno radno vreme od ponedeljka do petka, dok je tužilac subotom i nedeljom bio slobodan i nije radio, a da je tužilac ostvario časove prekovremenog i noćnog rada koji mu nisu plaćeni (imajući u vidu navode tužioca i saslušanih svedoka o rasporedu rada tužioca). Iz iskaza veštaka utvrđeno je da tuženi uredno evidentirao vreme tužioca i to na radnim listama, a ne i u obračunima zarade, tako što je u svim tim radnim mesečnim listama upisivao za svaki radni dan osmicu ili neki manji broj koliko je tužilac radio tog dana. U dokaznom postupku tuženi je dostavio karnete o prisustvu tužioca na radu za period od januara 2019. godine, zaključno sa junom 2020. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, s pozivom na odredbe članov 52., 62. stav 1. i 108. stav 1. tačke 2. i 3. Zakona o radu i člana 37. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost iz putne privrede Republike Srbije. Ovo stoga što je iz stranačkog iskaza tužioca i iskaza saslušanih svedoka, čijim iskazima je poklonio veru, i ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrdio da je tužilac u utuženom periodu radio prekovremeno i noću, koji rad mu tuženi nije platio, dok evidenciju tuženog o prisustvu tužioca na radu (karneti – obračunski nalozi) nije prihvatio, jer je u suprotnosti sa dokazima na kojima je zasnovao svoju odluku.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i delimično potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o potraživanju tužioca period od jula 2018. godine zaključno sa decembrom 2018. godine, a za koji je tužlac dokazao da je radio prekovremeno i noću, dok tuženi nije dostavio evidencije o prisustvu tužioca na rad, s pozivom na pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP. U preostalom delu (za period od januara 2019. godine zaključno sa junom 2020. godine) delimično je usvojio žalbu tužene, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužebeni zahtev kao neosnovan, jer prema dostavljenim karnetima tuženog za taj period tužilac nije ostvario sate prekovremenog rada, a ni noćnog rada, s pozivom na član 5. i član 23. Zakona o evidencijama u oblasti rada („Službeni glasnik RS“ br. 101/05 i 36/99). U konkurenciji materijalnih dokaza u ovom slučaju karneta o prisustvu na radu tužioca za period od januara 2019. godine zaključno sa junom 2020. godine koji ne sadrži evidentirane sate prekovremenog i noćnog rada za tužioca ovaj period i iskaza svedoka koji su uopšteni, prema stavu drugostepenog suda veću dokaznu snagu imaju karneti.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud izmenio činjenično stanje utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom.

Naime, u osnov presude kojom drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu uzima se ono činjenično stanje na kojem je ta presuda zasnovana, ili činjenično stanje koje je utvrdio drugostepeni sud prema rezultatu dokazivanja koje je pred njim izvedeno. Ako povodom žalbe nije održana rasprava, načelo neposrednosti nalaže da drugostepeni sud u osnov svoje preinačujuće presude uzme činjenice na kojima je zasnovana prvostepena presuda, a u protivnom je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka. Od tog pravila zakon predviđa odstupanja u slučaju da je prvostepeni sud svoje uverenje o činjenicama zasnovao isključivo na posredno izvedenim dokazima i ispravama, kada te dokaze i drugostepeni sud može oceniti posredno, kao i u slučaju kada je prvostepeni sud svoj stav po pitanju jedne sporne činjenice zauzeo izvođenjem zaključka iz druge činjenice.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je ocenom ocenom neposredno izvedenih dokaza - iskaza tužioca i svedoka izvedenih pred tim sudom, utvrdio da je tužilac i u periodu od januara 2019. godine zaključno sa junom 2020. godine ostvario sate prekovremenog i noćnog rada koje mu tuženi nije platio. Drugostepeni sud je, međutim, samo na osnovu pismenih dokaza (evidencija tuženog o prisustvu tužioca na radu), zanemarujući neposredno izvedene pred prvostepenim sudom i ocenjene od strane tog suda, u smislu člana 8. u vezi člana 231. ZPP, izveo zaključak da tužilac u ovom periodu nije ostvario sate prekovremenog rada i noćnog rada koji mu tuženi nije platio.

Na taj način drugostepeni sud je bez održavanja rasprave na kojoj bi bili izvedeni dokazi, na kojima je zasnovana prvostepena presuda, izmenio utvrđeno činjenično stanje. Pri tom se preinačujuću prvostepenu presudu pozvao na član 394. tačka 4. ZPP, a koji se primenjuje samo onda kada drugostepeni sud smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, što ovde očigledno ne bi bio slučaj.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti učinjenu povredu postupka i ukoliko smatra da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno ponovo oceniti navode žalbe tuženog i u skladu sa načelom neposrednosti - izvođenjem dokaza na raspravi i njihovom ocenom utvrditi činjenično stanje bitno za pravilnu primenu materijalnog prava

Iz navedenog razloga, drugostepena presuda je u preinačavajućem delu morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od ishoda spora.

Shodno izloženom, Vrhovni sud je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković