U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vladislave Milićević, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Vesne Filipović, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Marijana Antonijević, advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Rade Terzić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4200/23 od 20.12.2024. godine, u sednici održanoj 17.09.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4200/23 od 20.12.2024. godine, u odnosu na tužilju AA.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4200/23 od 20.12.2024. godine, u odnosu na tužioca BB.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4200/23 od 20.12.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 2626/18 od 08.03.2023. godine, u delu kojim je tuženi obavezan da isplati tužilji AA 140.000 evra i tužiocu BB 14.000 evra, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.02.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i da im naknadi parnične troškove od 955.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke o troškovima postupka do isplate. Odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je na osnovu člana 403. ZPP blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi člana 403. stav 3.,  u vezi članova 28. i 205. i člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija u odnosu na tužilju AA dozvoljena, ali neosnovana, dok je u odnosu na tužioca BB nedozvoljena. Kod formalnog aktivnog suparničarstva vrednost predmeta spora određuje se prema vrednosti pojedinačnog potraživanja svakog tužioca.

Vrednost predmeta spora po tužbi BB je 14.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i ne prelazi zakonom predviđeni cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, koji omogućuje izjavljivanje revizije. Iz navedenog razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

U preostalom delu, u odnosu na tužilju AA revizija je dozvoljena, pošto je vrednost predmeta spora ovog dela odluke 140.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. U ovom delu presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP,  na koju je revizijom ukazano, po članu 407. stav 1. ZPP nije propisana kao razlog zbog koga se revizija može izjaviti.   

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od značaja za procesni odnos tužilje AA i tuženog, tužioci su roditelji GG, koja je sa tuženim živela u vanbračnoj zajednici od 2003. do sredine 2016. godine. Tuženi je za potrebe finansiranja svoje privredne delatnosti od tužilaca u više navrata pozajmljivao novčane iznose, pa je na zahtev tužilje AA 08.12.2012. godine on potpisao potvrdu, po kojoj je njegovo ukupno dugovanje po osnovu zajma 140.000 evra. Tužilji nije vraćen pozajmljeni iznos.

Polazeći od navedenih činjenica nižestepeni sudovi,  pozivom na odredbe članova 557. stav 1, 562. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, obavezuju tuženog da tužilji AA vrati pozajmljeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili postavljeni tužbeni zahtev.

Tuženi revizijom ne spori pravilnost utvrđenih činjenica da je od tužilje pozajmio iznos označen u pismenoj potvrdi od 08.12.2012. godine i da je novac koristio za ulaganje u svoje poslove, ali ukazuje da je u situaciji kada je pozajmica izvršena u toku trajanja vanbračne zajednice sa ćerkom tužilaca,  na osnovu odredbi članova 171. stav 1. i 2, 180. i 187. Porodičnog zakona,  njegova obaveza da vrati  ½ dela spornog iznosa, dok druga polovina pozajmice tereti ćerku tužilaca.

Izneto stanovište u reviziji nije prihvatljivo.

Prema Porodičnom zakonu („Službeni glasnik RS“ br. 18/05, 72/11 i 6/15) na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika (čl. 191. stav 2.); za sopstvene obaveze preuzete pre ili nakon sklapanja braka odgovara supružnik koji ih je preuzeo svojom posebnom imovinom, kao i svojim udelom u zajedničkoj imovini (član 186.); za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom (čl. 187. stav 1.); supružnik koji je iz svoje posebne imovine podmirio zajedničku obavezu ima pravo na naknadu od drugog supružnika srazmerno njegovom udelu u zajedničkoj imovini (član 187. stav 2.).

Prema članu 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi dužnici se oslobađaju.

Činjenično je utvrđeno da je tuženi sporni iznos pozajmio radi ulaganja u svoje poslove, a ne radi podmirenja potreba zajedničkog domaćinstva koje je činila i ćerka tužilaca, odnosno radi izmirenja obaveza koje terete oba partnera. Međutim, čak i za slučaj da je novac trošen i za potrebe podmirenja troškova zajedničkog domaćinstva, po navedenim merodavnim materijalnopravnim odredbama takva činjenica ne bi uticala na povoljniju odluku za tuženog u ovoj parnici. Naime, iz citiranih odredbi sledi da tuženi odgovara za obaveze preuzete u toku trajanja vanbračne zajednice, kako svojom posebnom, tako i udelom u zajedničkoj imovini, bez obzira da li je obaveze preuzeo za sopstvene potrebe ili za potrebe podmirenja zajedničkog života u braku. U drugom slučaju, ukoliko bi iz svoje posebne imovine podmirio zajedničku obavezu, imao bi pravo na naknadu od drugog vanbračnog partnera srazmerno njegovom udelu u zajedničkoj imovini. Dakle, pošto tužilji AA pozajmica nije vraćena, njeno je pravo da od tuženog kao solidarnog dužnika zahteva ispunjenje cele obaveze. Tuženi se ove obaveze prema tužilji ne može osloboditi isticanjem prava prema vanbračnoj partnerki, pošto ta prava pod navedenim zakonskim uslovima može ostvariti prema GG isticanjem regresnog zahteva.  

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, doneta je odluka u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vladislava Milićević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković