Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u smislu člana 404. stav 2. ZPP i 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ocenjujući dozvoljenost revizije, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je našao da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pošto su sudovi zaključili da solidarnost obaveze revidenta u konkretnom slučaju postoji zbog propusta (u postupku usvajanja socijalnog programa) njenog pravnog prethodnika, Agencije za privatizaciju, kao organa nadležnog za sprovođenje postupka restrukturiranja poslodavaca tužilaca (kompanija „International CG“ d.p. Beograd u stečaju i „Generalexport“ d.p. Beograd u stečaju). Istovetan pravni stav o ovom pitanju izražen je u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1341/2016 od 31.08.2018. godine, nakon odluke Ustavnog suda Už 2049/2013 od 04.10.2013. godine, kojom je prihvaćeno stanovište iz odluke Už 4639/2012 od 08.05.2013. godine i koja ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe u tom predmetu, saglasno odredbi čllana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse kojom je raspravljeno pitanje isplate tražene naknade (pasivna legitimacija, odgovornost za naknadu štete, obim naknade štete i rok zastarelosti potraživanja).

Budući da se navodima revizije delimično osporava utvrđeno činjenično stanje što ni u postupku po reviziji, a naročito u postupku po posebnoj reviziji, nije dozvoljen razlog, i da u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, niti pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbama ZPP je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnih odnosa (član 441); da se u ostalim parnicama iz radnih odnosa shodno primenjuju ostale odredbe ZPP (član 436), tako da se dozvoljenost revizije u tim parnicama ceni pod istim uslovima, kao i u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se odlučuje o novčanim potraživanjima. Odredbama opšteg dela tog zakona propisano je da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3); da se, ako je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 28. stav 2) i da se, ako zahtevi u tužbi proizlaze iz raznih osnova ili su istaknuti protiv više tuženih, nadležnost određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva (član 30. stav 2).

Shodno odredbama čl. 205. stav 1. tačka 2. i 209. istog zakona, u situaciji kada je više tužilaca istaklo prema istom tuženom više tužbenih zahteva, vrednost predmeta spora određuje se prema vrednosti svakog pojedinog zahteva. Ovo stoga što više lica mogu jednom tužbom da tuže, odnosno da budu tuženi (suparničari), ako: su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog (član 205. stav 1. tačka 2), pri čemu je svaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima (član 209).

Imajući u vidu ovako postavljene zahteva jasno je da je reč o samostalnim zahtevima koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu, zbog čega je svaki od tužilaca u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima. Zbog toga se vrednost predmeta spora i dozvoljenost izjavljene revizije utvrđuje za svakog od tužioca zasebno, imajući u vidu vrednost svakog pojedinog zahteva svakog od tužioca.

Tužbom podnetom 01.03.2019. godine vrednost predmeta spora označena je iznosom od 1.800.000,00 dinara, zbirnim za zahteve svih tužilaca. Pošto tužioci u konkretnom slučaju nisu jedinstveni suparničari, vrednost predmeta spora pobijanog dela određuje se za svakog od tužilaca zasebno, ali s obzirom da ni označena (zbirna) vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi revizijski cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, izjavljena revizija je nedozvoljena, pa je odbačena stavom drugim izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković