U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog obavljao poslove nadzora za ... u Sektoru predmera i nadzora do 31.05.2018. godine, kada je tuženi doneo rešenje na osnovu člana 179 stav 5 tačka 1. Zakona o radu o prestanku radnog odnosa tužioca zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih i ekonomskih promena kod poslodavca. Istim rešenjem, primenom odredaba čl. 158. i 159. Zakona o radu, utvrđeno je da tužiocu pripada pravo na otpremninu od 158.509,44 dinara, koja mu je u celosti isplaćena pre otkazivanja ugovora o radu.

Pre toga je Gradsko veće Grada Kragujevca 25.01.2018. godine preporučilo javnim preduzećima i privrednim društvima čiji je osnivač Grad Kragujevac (u koja spada i tuženi) da radi sprovođenja Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, a u cilju racionalizacije zaposlenih, do 31.03.2018. godine donesu odluku za isplatu stimulativnih otpremnina od 36.000,00 dinara za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga se ostvaruje pravo na otpremninu.

S tim u vezi, tuženi je 23.05.2018. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, a 24.05.2018. godine i Program za rešavanje viška zaposlenih, na osnovu koga je utvrđeno da je prestala potreba za radom 25 zaposlenih. Zatim je sproveo anketu, ponudivši isplatu stimulativne otpremnine od po 36.000,00 dinara za svaku navršenu godinu rada zaposlenima koji se dobrovoljno prijave za sporazumni prestanak radnog odnosa, što je prihvatilo 22 zaposlenih. Tužilac nije imao neposrednog rukovodioca ali je, iako mu tuženi nije dostavio anketni listić radi izjašnjavanja o sporazumnom prestanku radnog odnosa, pročitao Preporuku od 25.01.2018. godine i znao da će kod tuženog doći do racionalizacije zaposlenih (pa i u službi u kojoj je on radio), kao i da su se pojedini zaposleni bili prijavili za sporazumni prestanak radnog odnosa, ali se nije izjasnio o tome da prihvata ponudu. Tuženi je za drugog zaposlenog (BB) 31.05.2018. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom, kojim je tom zaposlenom utvrdio pravo na otpremninu u ukupnom iznosu od 540.000,00 dinara, obračunao je i isplatio u visini od 36.000,00 dinara za svaku godinu radnog staža.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije postupio u skladu sa odredbom člana 21. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, s obzirom da anketni list nije bio sastavljen i popunjen bitnim podacima (nije sadržao konstataciju o odbijanju prijema ili potpisa, nije bio dostavljen zaposlenom na zakonit način kao svaki drugi pojedinačni akt) i da je drugom zaposlenom kome je radni odnos takođe prestao kao tehnološkom višku, tuženi isplatio stimulativnu otpremninu, pa je na taj način tuženi onemogućio tužioca da koristi prava koja mu pripadaju kao tehnološkom višku i time mu je prouzrokovao štetu koju je dužan da mu naknadi na osnovu člana 164. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, ocenivši da je na osnovu pravilno utvrđenih činjenica prvostepeni sud izveo nepravilan zaključak o postojanju i visini štete dosuđene po osnovu pogrešno obračunate i isplaćene otpremnine. Prema shvatanju drugostepenog suda, anketa je bila samo tehnika prikupljanja podataka i obaveštenja, koja po svojoj prirodi ne predstavlja pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama zaposlenih u smislu odredaba Zakona o radu, a Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru nije propisana obavezna sadržina ankete i postupka njenog dostavljanja zaposlenima. Imajući u vidu navedeno, a kod činjenica da je tužilac bio upoznat o nameri tuženog za isplatu stimulativne otpremnine, ali nije iskazao spremnost za prihvatanje takve opcije, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak o nepravilnom postupanju tuženog, suprotno odredbama člana 21. st. 3. i 4. istog zakona. Ovo stoga što tužilac nije bio u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sa BB, kome je radni odnos prestao rešenjem donetim na osnovu člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, nakon što je taj zaposleni iskazao spremnost za prihvatanje opcije raskida radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremine, a potom se i prijavio na spisak radnika zainteresovanih za sporazumni raskid radnog odnosa sa tuženim. Kod utvrđenog da je tužilac znao za mogućnost prestanka radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine i da se za istu nije opredelio, drugostepeni sud je našao da ne postoji uzročno-posledična veza između radnje tuženog - isplate zakonske otpremnine po pravnosnažnom rešenju kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i štete koju tužilac potražuje, jer tuženi nijednom svojom radnjom nije onemogućio tužioca da koristi prava koja mu kao tehnološkom višku pripadaju.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, br. 68/15, 85/15 i 91/16) uređen je prestanak radnog odnosa zaposlenog u organizacionom obliku u kome postoji potreba racionalizacije broja zaposlenih na određenim poslovima u skladu sa preduzetim merama iz člana 7. stav 2. ovog zakona za smanjenje broja zaposlenih na dva načina - uz isplatu novčane naknade (član 21) i uz isplatu otpremnine (član 22). U prvoj situaciji (član 21), zaposlenom koji se izjasni da prihvata prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade (čija je visina uređena stavom 3) pripada naknada koja isključuje njegovo pravo na ostvarivanje otpremnine za odlazak u penziju u skladu sa propisima kojima se uređuje njegov radno-pravni status. U drugoj situaciji (član 22), nakon donošenja novih akata o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i prestanka radnog odnosa zaposlenih sa kojima je zaključen sporazum, organizacioni oblik je dužan da utvrdi broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada, najmanje do broja utvrđenog odlukom o maksimalnom broju zaposlenih. U toj situaciji, zaposlenom koji je utvrđen kao višak zaposlenih, u skladu sa stavom trećim člana 22, ima pravo na isplatu otpremnine u visini koja se određuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje njegov radno-pravni status.

Prema Zakonu o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14 ), poslodavac je dužan (član 158. stav 1) da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom, čija se visina otpremnine utvrđuje opštim aktom i ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu (stav 2). Odredbom člana 159. istog zakona, propisano je da se zaradom u smislu člana 158. ovog zakona smatra prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina.

U konkretnom slučaju, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu od 31.05.2018. godine tuženi je doneo na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je prestala potreba za tužiočevim radom nakon što je njegovo radno mesto ukinuto, a ne na osnovu člana 21. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Tužilac tužbom osporava pravilnost odredbe sadržane u rešenju kojim se utvrđuje pravo tužiocu na otpremninu od 158.509,44 dinara, primenom odredaba člana 158. i 159. Zakona o radu, smatrajući da mu pripada otpremnina prema preporuci Gradskog veća grada Kragujevca od 25.01.2018. godine, u visini stimulativne otpremnine od 36.000,00 dinara za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca i drugih javnih preduzeća čiji je osnivač Grad Kragujevac. Međutim, u konkretnom slučaju je tužiocu radni odnos prestao zbog postojanja opravdanog otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu (zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla i smanjenja obima posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena), a ne zato što se tužilac izjasnio da prihvata prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade iz člana 21. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Zbog toga je osnov za obračun i isplatu otpremnine tužiocu u odredbi člana 158. u vezi člana 159. Zakona o radu, pri čemu iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je opštim aktom tuženog ili ugovorom o radu tužioca predviđena drugačija visina otpremnine za slučaj otkaza ugovora o radu po članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu od one koja je tužiocu određena rešenjem o otkazu ugovora o radu. Pritom, predmet spora nije računska tačnost obračuna otpremnine koju tuženi isplatio tužiocu, već primena odredaba člana 158. i 159. Zakona o radu kod utvrđivanja visine otpremnine.

Primeni navedenih odredaba Zakona o radu tužilac suprotstavlja preporuku Gradskog veća grada Kragujevca od 25.01.2018. godine o isplatu stimulativnih otpremnina. Međutim, kako je drugostepeni sud pravilno zaključio, preporuka se odnosi na situaciju iz odredbe člana 21. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, za koju tužilac nije optirao. Kako je tužiocu radni odnos prestao po odredbama člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, odnosno člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, u kom slučaju ima pravo na otpremninu u visini koja se određuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje njegov radno-pravni status, odnosno u skladu sa napred citiranim odredbama 158. i 159. Zakona o radu, nema osnova njegov zahtev za drugačiji obračun i isplatu otpremnine od načina predviđenog Zakonom o radu. Kod navedenog, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni sud odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković