Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1444/22 od 17.11.2022. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd počev od 01.04.2015. godine do 04.10.2019. godine, na poslovima ''elektrotehničar-monter za održavanje trafo-stanica SN/NN'', Odeljenje za održavanje trafo-stanica SN/NN. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od aprila 2015. godine zaključno sa oktobrom 2019. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih troškova za dolazak i odlazak sa rada, za period od aprila 2015. godine zaključno sa oktobrom 2019. godine, isplati pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada za period od aprila 2015. godine zaključno sa oktobrom 2019. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom petim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom šestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2015, 2016, 2017, 2018. i 2019. godinu isplati pojedinačne iznose sa zateznom kamatom, na svaki godišnji iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom sedmim izreke, tuženi je obavezan da na iznose iz stava prvog do šestog izreke prvostepene presude, obračuna i uplati za tužioca doprinose za obavezno socijalno osiguranje kod nadležnih fondova. Stavom osmim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 323.028,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2654/23 od 30.11.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, potvrđena prvostepena presuda i odbijeni zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju na osnovu člana 403. u vezi sa članom 441. ZPP, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku- ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sledi da je tužilac kod tuženog u periodu od 01.04.2015. godine do 14.10.2019. godine obavljao privremene i povremene poslove po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, te da je Ugovorom o radu broj ...-2019 od 04.10.2019. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog. Takođe je utvrđeno da je tužilac počev od 01.04.2015. godine pa do prestanka rada kod tuženog do 04.10.2019. godine, neprekidno, po osnovu više sukcesivnih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, obavljao poslove koji su prema opisu kod tuženog sistematizovani pod nazivom „KV elektromonter“, te da je radio istu vrstu poslova kao i zaposleni na neodređeno vreme kod tuženog, a koji poslovi su se obavljali kod tuženog u okviru sistematizovanih radnih mesta. Poslovi radnog mesta „KV elektromonter za održavanje trafo-stanice SN/NN'' su sistematizovani kod tuženog kao trajni i kontinuirani i tužilac ih je obavljao u propisanom radnom vremenu, sa određenim delokrugom i opisom poslova, kao i zaposleni kod tuženog koji su raspoređeni na navedeno radno mesto.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio neosnovanim prigovor neblagovremenosti tužbe, imajući u vidu da predmet ovog spora nije poništaj pojedinačnog akta poslodavca kojim je odlučeno o pravima i obavezama zaposlenog, već isticanje tužioca da je sa tuženim sukcesivno zaključivao ugovore o privremenim i povremenim poslovima koji su simulovani, a kojima se prikriva ugovor o radu kao disimulovani, te ukazivanje na ništavost takvih odredbi, zbog čega se u konkretnom slučaju kao relevantne imaju primeniti odredbe člana 110. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) u vezi člana 66. ZOO. Takođe, prvostepeni sud je cenio neosnovanim i prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog za period od 01.04.2015. godine do 31.01.2016. godine, jer je tuženi osnivač sa 100% udela u kapitalu u PD „Elektrodistribucija Beograd''. „Elektrodistribucija Beograd'' je rešenjem APR BD 57192/15 od 01.07.2015. godine promenila poslovno ime u „Operator distributivnog sistema EPS distribucija“ d.o.o. Beograd, koja je sprovođenjem statusne promene izdvajanje uz pripajanje, kao zavisno društvo pripojena svom matičnom pravnom licu, ovde tuženom, koja promena je registrovana rešenjem APR-a od 04.01.2016. godine. U skladu sa odredbom člana 489. stav 1. i 2. Zakona o privrednim društvima, Operator distributivnog sistema „EPS distribucija“ d.o.o. Beograd je deo imovine, odnosno prava i obaveze preneo na ovde tuženog, a deo je nastavio da postoji kao posebno pravno lice. U skladu sa odredbama člana 147-152. Zakona o radu, člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima i člana 452. stav 2. ZOO, oba pravna lica koja su učestvovala u statusnoj promeni neograničeno solidarno odgovaraju za obaveze. Osim toga, tuženi nije dostavio deobni bilans ili bilo koji drugi akt na osnovu koga bi se moglo utvrditi da za obaveze prema zaposlenima u spornom periodu odgovara isključivo Operator distributivnog sistema „EPS distribucija“ d.o.o. Beograd. Prvostepeni sud je takođe cenio neosnovanim navode kojima se ukazuje da je tužbeni zahtev tužioca u suprotnosti sa Zakonom o budžetskom sistemu Republike Srbije i Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, imajući u vidu da je tuženi imao pravo na mogućnost za prijem tužioca u radni odnos upravo prema zakonu na koji se poziva, jer tuženi kao javno preduzeće može da primi u radni odnos nova lica (uz saglasnost tela Vlade RS i uz prethodnu molbu Komisiji Vlade RS), a tuženi je sa tužiocem zaključio Ugovor o radu na neodređeno vreme dana 04.10.2019. godine. Ugovori o privremenim i povremenim poslovima po osnovu kojih je tužilac bio radno angažovan kod tuženog su zaključivani sukcesivno, bez raskida, radi obavljanja poslova koji su sistematizovani, što znači da je tuženi, kao poslodavac imao stalnu potrebu za obavljanjem tih poslova, te stoga ovi ugovori prema članu 66. ZOO predstavljaju simulovane ugovore, jer se njima prikriva ugovor o radu kao disimulovan ugovor, a imajući u vidu da je počev od 01.04.2015. godine do zaključenja ugovora na neodređeno vreme 04.10.2019. godine, tužilac neprekidno kod tuženog obavljao poslove KV elektromontera za održavanje trafo-stanice SN/NN, koji poslovi kod tuženog nisu povremeni ili privremeni, te kako se radi o poslovima koji su kod tuženog sistematizovani, trajni i kontinuirani, i koje je tužilac obavljao u propisanom radnom vremenu i sa određenim delokrugom i opisom poslova u skladu sa rasporedom rada, pri čemu ispunjava uslove rada propisane Pravilnikom, to je prvostepeni sud imajući u vidu sadržaj radnog angažovanja tužioca u skladu sa članom 32. Zakona o radu, utvrdio da je isti zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom zaključenja prvog ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, odnosno 01.04.2015. godine, pri čemu je bez uticaja to što je tuženi menjao nazive i opise poslova, jer se jezičkim izmenama ne može prikrivati ista vrsta poslova, a pravnu prirodu ugovora ne određuje njegov naziv, već suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan.

I prema stanovištu drugostepenog suda, poslovi radnog mesta ''elektrotehničar – monter za održavanje trafo-stanica SN/NN'', na kojima je tužilac bio radno angažovan po ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova, predstavljaju poslove sistematizovane kod tuženog poslodavca, koje je tužilac neprekidno obavljao u periodu od 01.04.2015. godine do 04.10.2019. godine, pa ovi poslovi nisu ni privremeni, ni povremeni, već je potreba za njihovim obavljanjem bila trajna, te kako je zabranjeno vršenje prava protivno cilju zbog koga je ono ustanovljeno (član 13. ZOO) ugovori o angažovanju tužioca van radnog odnosa su ništavi, jer su zaključeni suprotno uslovima pod kojima je poslodavcu dopušteno radno angažovanje lica bez zasnivanja radnog odnosa, pa je u datoj situaciji i stupanjem tužioca na rad, po isteku roka od 120 radnih dana po prvom zaključenom ugovoru, nastupila fikcija o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme (član 32. stav 2. Zakona o radu).

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Prema stavu 2. te odredbe, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi Ugovor o radu u skladu sa stavom 1. tog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Tuženi je javno preduzeće, koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 54/09 sa kasnijim izmenama i dopunama), spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju i odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 108/13) u članu 27e. dodat je stav 34. kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, izuzev uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Odredba člana 27e. stav 34. navedenog zakona novelirana je više puta tako da je zabrana korisnika javnih sredstava da zasnivaju radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta postojala sve do 31.12.2020. godine.

Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Iz navedene odredbe proizlazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u odnosu na odredbe Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuje pravilo da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Sledstveno izloženom, u vreme kada je započelo radno angažovanje tužioca po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima od 01.04.2015. godine, odredbe posebnog Zakona o budžetskom sistemu zabranjivale su tuženom da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, zbog čega je isključena mogućnost primene i odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, o pravnoj fikciji zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u slučaju kada između zaposlenog i poslodavca nije zaključen pisani ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad. Zbog toga je pogrešan i zaključak nižestepenih sudova da su osporeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani (prividni) ugovori, koji nemaju dejstvo među ugovornim stranama (član 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), ali da prikrivaju Ugovor o radu koji važi jer su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), zato što bi i ugovor o radu bio ništav – zaključen suprotno prinudnim propisima o zabrani zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava, propisanoj posebnim Zakonom o budžetskom sistemu.

Nije prihvatljivo ni stanovište nižestepenih sudova da je tuženi, zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima zloupotrebio pravni institut privremenih i povremenih poslova iz člana 197. Zakona o radu, sa namerom da izbegne zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem. Potreba tuženog za radnom snagom i zabrana novog zapošljavanja nametnula je potrebu da se problem nedostatka zaposlenih rešava kroz rad van radnog odnosa, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom.

Postojanje izuzetka od zabrane novog zapošljavanja, predviđeno članom 27e. stavovima 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu, po shvatanju revizijskog suda ne utiče na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji. Ovo zato što je traženje saglasnosti za novo zapošljavanje isključivo pravo i diskreciona procena poslodavca, a ne njegova zakonska obaveza. Isto tako i eventualno pribavljena saglasnost za novo zapošljavanje za određeni broj lica podrazumeva da je poslodavac ovlašćen da samostalno procenjuje koja će lica angažovati, a ne stvara subjektivno pravo tužioca na automatski prijem. Poslodavac samostalno odlučuje koga će i kada od lica angažovanih po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ili na drugi način, primiti u radni odnos, a suprotno bi predstavljalo zadiranje u autonomiju poslodavca.

Iz navedenih razloga, po stanovištu revizijskog suda, neosnovan je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je stupanjem na rad zasnovao radni odnos bez zaključenog ugovora o radu, a sledstveno i zahtev za isplatu razlike zarade, troškova prevoza, toplog obroka, regresa i naknadu štete zbog neiskorišćenih godišnjih odmora, sa zateznom kamatom i pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, jer tužilac nije bio u radnom odnosu kod tužene. Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, prema opredeljenom zahtevu pripadaju troškovi celog postupka, i to: za sastav revizije 49.500,00 dinara, prema AT, kao i na ime sudskih taksi za žalbu od 30.07.2021. godine, žalbu od 28.12.2022. godine i odluku drugostepenog suda po žalbi od 30.07.2021. godine po 56.559,51 dinar, i na ime sudske takse za reviziju i revizijsku odluku po 97.500,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18). Trošak PDV-a nije priznat tuženoj jer nije dostavljen račun o izvršenim advokatskim uslugama, saglasno čl. 42. st. 1 i 2 Zakona o porezu na dodatu vrednost.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković