Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP je bez uticaja budući da ista ne predstavlja revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, tužilac je 13.01.2006. godine, kao vlasnik elektroinstalaterske radnje „Svetlost“ u Kruševcu (u međuvremenu je radnja brisana iz registra privrednih subjekata), kao zajmodavac, sa GP „Željin“ a.d, kao zajmoprimcem, zaključio ugovor o zajmu. Ugovor je za predmet imao iznos od 870.000,00 dinara uz ugovoreni rok vraćanja najkasnije do 01.03.2006. godine. Po dospelosti duga, kako dug nije vraćen, na sednici održanoj 10.03.2006. godine Upravni odbor GP „Željin“ a.d. je doneo odluku kojom se Elektroinstalaterskoj radnji „Svetlost“ vlasnika AA, na ime duga od 870.000,00 dinara koji je ta radnja uplatila 13.01.2006. godine, daje u vlasništvo zgrada na kat. parceli ... KO ..., kao i kat. parcela .... Na osnovu te odluke, 10.03.2006. godine zaključen je između tužioca i GP „Željin“ a.d. ugovor kojim je ovo preduzeće na ime namirenja duga prema članu 3. ugovora od 13.01.2006. godine i Odluci od 10.03.2006. godine, prenelo na tužioca pravo svojine na kat. parceli ... – zemljište pod zgradom 0,94ara i njiva druge klase 9,1ar, ukupne površine 10,08ari, kao i jedne pomoćne prizemne zgrade površine u osnovi 94m2 i drugih pomoćnih zgrada male kvadrature, sve KO ... . Ugovor nije sudski overen. Tužilac je odmah uveden u posed ovih nepokretnosti, što je konstatovano i u tekstu ugovora, a koristio ih je tako što je tu skladištio elektromaterijal. U trenutku zaključenja ugovora od 10.03.2006. godine, sporna parcela je u katastru nepokretnosti bila upisana kao svojina GG, sa uknjiženim objektom od 91m2 koji je bio upisan kao društvena svojina a kao držalac bilo je upisano GP preduzeće „Željin“ a.d.

GP „Željin“ a.d. je 1967. godine sa tadašnjim vlasnikom VV zaključio usmeni ugovor o kupoprodaji predmetne parcele i u periodu 1979.-1981. godine na njoj je izgradilo objekte koji su predmet ugovora od 10.03.2006. godine. Kako GP „Željin“ a.d. na osnovu usmenog ugovora o kupoprodaji nije mogao da upiše pravo svojine na kupljenim nepokretnostima, pokrenuo je protiv prodavca parnični postupak koji je pravosnažno okončan 14.11.2012. godine donošenjem presude kojom je usvojen tužbeni zahtev GP „Željin“ a.d. prema tuženom GG, pravnom sledbeniku pok. prodavca, i utvrđeno je da je vlasnik kat. parcele ... KO ..., što je tuženi dužan da prizna i trpi da se na osnovu presude pravo svojine uknjiži u katastru nepokretnosti. Iz obrazloženja presude proizilazi da je GP „Željin“ a.d. postao vlasnik parcele na osnovu održaja, budući da se u savesnoj državini te nepokretnosti nalazi od 1967. godine, kada je zaključio usmeni ugovor o kuproprodaji sa tadašnjim vlasnikom.

Nad GP nad „Željin“ a.d. je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu od 13.01.2012. godine otvoren stečajni postupak zbog trajne nesposobnosti plaćanja dužnika, pa je, pošto je utvrđeno da ne postoji interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka, stečajni postupak zaključen i odlučeno je da po pravnosnažnosti rešenja imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije.

Tuženi BB je 05.11.2018. godine, kao kupac, zaključio ugovor o kupoprodaji kat. parcele ... KO ... sa DD, kao prodavcem. Ugovor je overen pred javnim beležnikom. Prodavac je pravo svojine na toj parceli stekao na osnovu ugovora o poklonu OPU- 438/2016, zaključenim sa ĐĐ, koja je predmetnu parcelu nasledila iza oca GG na osnovu ostavinskog rešenja od 06.06.2014. godine. Tuženi je u katastru nepokretnosti upisao pravo svojine na predmetnoj parceli.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je tužilac, shodno odredbi člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnh odnosa, na osnovu punovažnog ugovora zaključenim sa vlasnikom GP „Željin“ a.d. stekao pravo svojine na osnovu pravnog posla i postao vlasnik nepokretnosti koje su predmet spora, bez obzira što nije u javnim knjigama izvršio upis stečenog prava svojine.

Nasuprot revizijskim navodima tuženog BB, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Prema članu 41 Zakona o osnovama svojinasko pravnih odnosa, lice koje je pribavilo individualno odrteđenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo niti moglo znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik), ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod koga se ta stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu.

Kada je više lica zaključilo posebne pravne poslove radi sticanja prava svojine na istu nepokretnost, o jačem pravu sud odlučuje primenom načela zabrane zloupotrebe prava. Kada su svi sticaoci savesni, a nijednom od njih nepokretnost nije predata u državinu, niti je ishodovao upis prava svojine u javnu knjigu, jači pravni osnov ima raniji sticalac. Kada su svi sticaoci savesni, jači pravni osnov ima sticalac koji je ishodovao upis u javnu knjigu, a ako nijedan od njih to nije učinio, jači je u pravu onaj kome je nepokretnost predata u državinu. Raniji savesni sticalac ima jači prani osnov u odnosu na kasnijeg nesavesnog sticaoca i u slučaju kada je nepokretnost predata u državinu kasnijem nesavesnom sticaocu ili je nesavesni sticalac ishodovao upis u javnu knjigu.

Odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1).

Odredbom člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98), koji je važio u trenutku zaključenja ugovora na kome tužilac zasniva tužbeni zahtev, u odredbi člana 4. bilo je propisano da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pismenoj formi, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda (stav 1); ugovori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ovog člana ne proizvode pravno dejstvo (stav 2); sud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. ovog člana, koji je zaključen u pisanom obliku, na kome potpisi ugovarači nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili u pretežnom delu, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis (stav 3).

U ovom slučaju odlučno pitanje je ko od sticalaca ima jači pravni osnov. I tužilac i tuženi BB pravo svojine crpe iz ugovora o kupoprodaji, kao teretnih pravnih poslova, pa je od značaja njihova savesnost.

Tužilac pravo svojine na kat. parceli ... KO ..., i svim pomoćnim zgradama koje se nalaze na toj parceli, zasniva na ugovoru od 10.03.2006. godine zaključenim sa GP „Željin“ a.d. koji nije sudski overen, ali je u celosti izvršen i tužilac je odmah po zaključenju ugovora od strane prodavca uveden u državinu kupljenih nepokretnosti- zemljišta i zgrada, pa je ugovor konvalidiran. Tuženi pravo svojine zasniva na ugovoru o kupoprodaji predmetnog zemljišta-placa (bez zgrada koje se na njemu nalaze) zaključenim 05.11.2018. godine, u toku trajanja ovog postupka, sa licem koje je pravo svojine na parceli steklo ugovorom o poklonu zaključenim sa zakonskim naslednikom GG. Pravo svojine na parceli je upisao u katastar nepokretnosti.

Po stanovištu Vrhovnog suda, iako u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji sa GP „Željin“, kao prodavac, u javnoj knjizi nije bio upisan kao vlasnik, već treće lice, GG, tužilac je savestan sticalac budući da je prodavac bio u posedu parcele i objekata na njoj (koje je izgradio) i uveo ga je u posed prodatih nepokretnosti. S druge strane, tuženi BB, nije savestan sticalac, budući da je po sopstvenom kazivanju, pre zaključenja ugovora o kupoprodaji izvršio proveru u katastru nepokretnosti u kome je kao držalac objekta bio upisan GP „Željin“, što ukazuje da kod takvog stanja nije mogao bez daljih provera se pouzdati u to da je prodavac vlasnik parcele, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. S druge strane, tužilac je ugovor zaključio sa licem koje je bilo u posedu nepokretnosti i upisano kao držalac objekta na njoj, pa je imao razloga da veruje da je prodavac vlasnik. Stoga jači pravni osnov za sticanje svojine na spornim nepokretnostima ima tužilac, kao savesni sticalac, u odnosu na tuženog koji nije savestan, iz čega sledi da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 150., 153. i 164. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu uspeh tužioca u sporu.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković