U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena neka druga bitna povreda odredaba parničnog postupka zbog koje se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio kod tužene u radnom odnosu na radnom mestu „instruktor“ do 04.08.2023. godine kada mu je prestao radni odnos na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od 21.07.2023. godine. Presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Pirotu P1 152/2023 od 13.10.2023. godine, poništen otkazni akt od 21.07.2023. godine i obavezana tužena da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu koja je odbačena rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 3916/2023 od 30.11.2023. godine. Tužena je, postupajući po navedenoj presudi Osnovnog suda u Pirotu, dana 19.10.2023. godine donela odluku o vraćanju na rad zaposlenog broj ../23 u kojoj je konstatovano da se ovde tužilac vraća na rad na radno mesto „instruktor“ saglasno presudi Osnovnog suda u Pirotu, u vezi sa čime će poslodavac odmah uputiti poziv zaposlenom radi vraćanja na rad, uz napomenu da se radni odnos zaposlenog nastavlja 05.08.2023. godine, te da će porezi i doprinosi biti uplaćeni u skladu sa navedenim. Istog dana, tužena je tužiocu preporučenom pošiljkom poslala dopis u kome ga poziva da se vrati na rad i da dostavi broj bankovnog računa radi isplate naknade štete na ime izgubljene zarade. Ovaj dopis je tužiocu uručen 20.10.2023. godine. Punomoćnik tužioca je elektronskom poštom kontaktirao tuženog obaveštavajući ga da tužilac ne želi da se vrati na rad, već želi isplatu paušalne naknade u visini od osam zarada. Pošto se tužilac nije vratio na rad, tužena je sačinila dana 26.10.2023. godine i tužiocu preporučenom pošiljkom poslala upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu broj ../23 koje je tužiocu uručeno 27.10.2023. godine. U upozorenju se tužiocu stavlja na teret više povreda radne discipline i to: nepridržavanje važećih propisa u obavljanju svog posla, konkretno člana 227. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i člana 96. Pravilnika o radu kod tuženog, u pogledu trajanja prekida obavljanja delatnosti između dva radna dana, na taj način što je zaposleni između dva radna dana (17.07.2023. godine i 18.07.2023. godine) imao prekid u obavljanju delatnosti od 10 sati i 30 minuta iako je bio u obavezi da između dva radna dana ima prekid u obavljanju delatnosti u trajanju najmanje 11 sati i da je učinio povredu radne obaveze neopravdanog izostanka sa posla dva radna dana u skladu sa članom 25. stav 1. alineja 1. ugovora o radu uz navod da je tužilac 20.10.2023. godine primio poziv za vraćanje na rad, te je bio u obavezi da se počev od 23.10.2023. godine vrati na rad što nije učinio ni do 26.10.2023. godine. Tužilac se nije izjasnio na navode iz upozorenja, nakon čega je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu broj ../2023 07.11.2023. godine, u kome su obrazložene iste povrede radne obaveze koje se navode u upozorenju o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i konstatuje da radni odnos zaposlenog prestaje danom dostavljanja rešenja. Tužilac je ovo rešenje primio 20.11.2023. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba članova 179. stav 2. tačka 2. i 180. stav 1. i 2. Zakona o radu, člana 96. stav 2. Pravilnika o radu tuženog broj 12/2015 od 15.08.2015. godine i člana 25. stav 1. ugovora o radu kojim je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog, ocenili da je tužilac postupio suprotno svojim obavezama jer između dva radna dana nije pravio zakonom propisanu pauzu i da je neopravdano izostao sa posla dva uzastopna radna dana iako ga je uredno pozvan da se vrati na rad, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen, a kakvu odluku kao pravilnu i na zakonu zasnovanu prihvata i Vrhovni sud.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilnost pobijane odluke ukazivanjem da je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto u vreme kada prethodna presuda Osnovnog suda u Pirotu P1 152/2023 od 13.10.2023. godine kojom je tužilac vraćen na rad, još uvek nije bila pravnosnažna, te da je novi otkaz mogao da mu se izrekne tek nakon pravnosnažnosti te presude, a njena pravnosnažnost je nastupila 30.11.2023. godine kada je drugostepeni sud odbacio njegovu žalbu na tu presudu. Ovo stoga što je tužena, po prijemu presude Osnovnog suda u Pirotu P1 152/2023, kojom je poništeno prethodno rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad, dobrovoljno izvršila tu presudu pre pravnosnažnosti na šta je imala pravo i to tako što je doneta odluka o vraćanju tužioca na rad 19.10.2023. godine i istog dana upućen poziv tužiocu da se vrati na rad. Okolnost da je protiv navedene presude Osnovnog suda u Pirotu tužilac, koji je u tom sporu uspeo, izjavio žalbu po oceni Vrhovnog suda ne utiče na pravo tužene da presudu dobrovoljno izvrši pre njene pravnosnažnosti i da zatim, pošto je tužilac pozvan da se vrati na rad, dalje odlučuje o njegovim pravima i obavezama iz radnog odnosa.

Cenjeni su navodi revizije da je odredbom člana 227. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisana obaveza da instruktor mora imati prekid u obavljanju svoje delatnosti između dva radna dana od najmanje 11 sati, te da suprotno postupanje predstavlja prekršaj za koji je propisana novčana kazna za poslodavca, a nije predviđena bilo kakva sankcija za izvršioca prekršaja, da navedena zabrana nije prekršaj instruktora, da nema kazne za učinioca pa nema ni prekršaja radne discipline, ali ovi navodi nisu osnovani, jer je članom 96. stav 2. Pravilnika o radu tuženog koji je važio u vreme donošenja spornog rešenja, bilo propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze kojom se između ostalog smatra i nepravljenje pauze – prekida od najmanje 11 sati između dva radna dana, te tužiocu poslodavac nije stavio na teret izvršenje prekršaja, već povredu opisane radne obaveze.

Cenjeni su navodi revizije da tuženi prilikom donošenja spornog rešenja o otkazu, nije postupio po odredbi člana 180. Zakona o radu kojom je propisano da je poslodavac uz obavezu da dostavi zaposlenom upozorenje pre otkaza ugovora o radu u pismenoj formi, dužan da ostavi rok zaposlenom od najmanje osam radnih dana od dana dostavljanja da se izjasni na navode iz upozorenja, čime se ukazuje na povredu pravila postupka pri donošenju rešenja, s obzirom da je odredbom člana 180. stav 1. Zakona o radu, na koju se poziva tužilac, propisano da je poslodavac dužan da ostavi zaposlenom rok od najmanje osam dana, a ne osam radnih dana, od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, da je tuženi poslodavac u upozorenju o postojanju razloga za otkaz koji je tužiocu uručen 27.10.2023. godine tužiocu ostavio rok od osam dana za izjašnjenje na navode iz upozorenja, a da je sporno rešenje doneto 07.11.2023. godine, po proteku ostavljenog zakonom propisanog roka.

Kako je pobijano rešenje doneto u postupku koji je sproveden u svemu po postupku propisanom Zakonom o radu, iz razloga propisanih Zakonom o radu, Pravilnikom o radu tuženog i ugovorom o radu koji su parnične stranke zaključile pa je i u materijalnopravnom smislu zakonito, to je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, doneta je odluka kao u stavu prvom izreke.

Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, a troškovi odgovora na reviziju po oceni Vrhovnog suda nisu bili nužni za vođenje tog postupka, zbog čega su shodno odredbama čl.153. stav 1. i 154. stav 1. zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova revzijskog postupka odbijeni i primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP doneta odluka kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković