Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1924/24 od 21.02.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog – protivtužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Sjenici P 119/18 od 07.07.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog – protivtužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi – protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog – protivtužioca primenom člana 404. stav 2 Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tražene pravne zaštite po tužbi je predaja u državinu nepokretnosti, a po protivtužbi utvrđenje prava svojine tuženog – protivtužioca na istim delovima nepokretnosti po osnovu održaja. Sudovi su odlučili usvajanjem tužbenog zahteva primenom odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa s obzirom da su u postupku fizičke deobe po pravnosnažnom rešenju sporni delovi predmetne nepokretnosti pripali tužiocima, a faktičku vlast na njima ostvaruje tuženi, pa je isti kao držalac u obavezi da vlasnicima iste preda u državinu. Odbili su protivtužbeni zahtev nalazeći da nema mesta primeni odredbe člana 28. član 4. i člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa s obzirom da je tuženi – protivtužilac znao da su sporni delovi predmetne nepokretnosti rešenjem o sudskoj deobi pripali tužiocima – protivtuženima, što ukazuje na njegovu nesavesnost kao držaoca. Tuženi – protivtužilac navodima revizije osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti razlog za izjavljivanje posebne revizije, a uz reviziju nije dostavio, niti se pozvao na presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u istoj ili bitno sličnoj činjeničnopravnoj stvari.

Imajući u vidu da se radi o parnici u kojoj odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od utvrđenja činjenica u svakom konkretnom slučaju, relevantnih za primenu materijalnog prava, a nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni za novim tumačenje prava, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u skladu s tim odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizije tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 17.05.2018. godine, a vrednost predmeta spora je 50.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu sa zahtevom za nenovčano potraživanje u kome utvrđena vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom propisani imovinski cenzus za dopuštenost revizije po članu 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković