Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1263/25 od 05.06.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Odlučeno je o novčanom tužbenom zahtevu protiv tuženog AA, tako da nisu od značaja navodi o povredi odredaba iz člana 192. stav 4. ZPP u odnosu na potraživanje tužioca prema BB.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, dana 24.03.2006. godine zaključen je Predugovor o kupoprodaji stana u izgradnji između „Apolo Invest“ doo Novi Sad, koga zastupa direktor VV, kao prodavca, i AA, kao kupca, čiji su predmet stanovi u izgradnji u stambenoj poslovnoj zgradi u ulici ... broj ... u ..., koja će se izgraditi na parceli borj .../... KO ..., od strane prodavca, kao investitora, i to stan broj ..., površine od cca 81m2 na ... spratu, dvorišni deo budućeg objekta i stan broj ..., površine 29m2 (prema komercijalnoj skici) na .. spratu, za ugovorenu ukupnu kupoprodajnu cenu u iznosu od 94.950 evra. Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 94/2016 od 30.11.2021. godine, u parnici tužioca AA protiv tuženog „Apolo Invest“ doo Novi Sad, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 94.950 evra sa pripadajućom kamatom, a sve u dinarskoj protivvrednosti, kao i da mu naknadi troškove postupka, a usvojen protivtužbeni zahtev, te je utvrđeno da je ništav opisani predugovor o kupoprodaji stana u izgradnji zaključen 24.03.2006. godine između „Apolo Invest“ doo Novi Sad i AA o kupovini stanova u izgradnji. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 351/22 od 22.02.2022. godine delimično je usvojena žalba izjavljena protiv navedene presude u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 94.950 evra sa pripadajućom kamatom, i u tom delu je presuda ukinuta, dok je u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev presuda potvrđena i žalba tužioca odbijena, na koji način je odluka o ništavosti predugovora postala pravnosnažna danom donošenja presude drugostepenog suda. U pogledu ništavosti predmetnog ugovora u obrazloženjima odluke je navedeno da potpisi ugovarača na zaključenom predugovoru nisu overeni, što je kod ugovora o kupoprodaji na osnovu člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti bitan uslov za punovažnost ugovora, te da nema mesta ni konvalidaciji predugovora s obzirom da isti nije izvršen, odnosno da nije zaključen glavni ugovor i stanovi nisu predati u državinu kupcu. Nakon ukidanja dela presude, Viši sud je doneo presudu broj P. 103/22 dana 27 .09.2022. godine, kojom je obavezao tuženog „Apolo Invest“ doo Novi Sad, da tužiocu AA, na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 94.950 evra sa zakonskom zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena na godišnjem nivou počev od podnošenja tužbe, od 23.03.2016. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvredosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije za valutu evro na dan isplate, kao i da mu na ime troškova postupka naknadi iznos od 775.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Navedena presuda je postala pravnosnažna 01.02.2023. godine, a izvršna 24.03.2023. godine. Po osnovu naplate potraživanja po navedenoj presudi P. 103/22 tužiocu „Apolo Invest“ doo Novi Sad je sa poslovnog računa prenet tuženom AA iznos u visini, i onog dana kako je to bliže navedeno u obrazloženju pobijane presude.

Prednje činjenice deo su utvrđenog činjeničnog stanja koje se shodno članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne može pobijati revizijom.

Navodima revidenta ukazuje se na propust sudova da primene odredbu člana 192. stav 4. Zakona o parničnom postupku i član 360. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Revident smatra da su sudovi bili u obavezi da obavežu tuženog BB na isplatu stečenog bez osnova imajući u vidu da je upravo on, bez ovlašćenja tužioca, zaključio sporni predugovor sa ovde tuženom AA i primio novac. Pogrešnu primenu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima revident vidi u tome da su sudovi bili u obavezi da odredbu tumače ekstenzivnije i uzmu u obzir aspekt „pravičnosti“.

Vrhovni sud nalazi da je revizija neosnovana.

Tužbenim zahtevom u ovoj parnici traži se utvrđenje ništavosti predugovora o kupoprodaji stana od 24.03.2006. godine, zaključenog između tužioca, kao prodavca, (u ime tužioca predugovor je bez posebnog ovlašćenja potpisao tuženi BB) i kupca, AA, ovde tuženog i obavezivanje tuženog AA na isplatu stečenog bez osnova. O ništavosti spornog predugovora pravnosnažno je odlučeno presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 351/22 od 22.02.2022. godine, kojom je potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 94/2016 od 30.11.2021. godine tako što je utvrđeno da je ništav sporni predugovor. Kao posledicu, tužilac je pravnosnažnom presudom obavezan da tuženom AA isplati stečeno bez osnova. Tužilac u ovoj parnici traži da se tuženi AA obaveže na povraćaj iznosa naplaćenih po osnovu pravnosnažne presude, za šta tužilac nema pravni osnov. Razlozi pravičnosti, koje ističe revident, nisu od značaja za postojanje osnova za vraćanje iznosa za čije sticanje tuženi AA ima osnov u pravnosnažnoj presudi. Tvrdnje revidenta da je kupoprodajna cena isplaćena ovde tuženom BB, a ne tužiocu te da je sud imao obavezu da tuženog BB obaveže na isplatu nisu od značaja. Sud je u obavezi da se kreće u granicama postavljenog tužbenog zahteva (član 3. Zakona o parničnom postupku), pa bi obavezivanjem tuženog BB na isplatu, sud prekoračio tužbeni zahtev i odlučio o nečemu što nije tužbom traženo.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao (član 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Prema utvrđenim činjenicama tuženi AA predmetni novčani iznos od tužioca nije stekao bez pravnog osnova, niti je osnov u pravnosnažnoj presudi otpao.

Neosnovanost zahteva za utvrđenje ništavosti predugovora proizlazi upravo iz činjenice da su sudovi o tome već odlučivali između istih stranaka, tužioca i tuženog AA, te činjenica da je u ovoj parnici obuhvaćen i BB, nije od uticaja, jer je predugovor uklonjen iz pravnog prometa kao ništav od samog nastanka.

Stoga, kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković