.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 772/2015
09.07.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca A.A. iz B., čiji je punomoćnik V.M., advokat iz B., protiv tuženog Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“ iz Beograda, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 111/13 od 10.12.2014. godine, u sednici održanoj 09.07.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 111/13 od 10.12.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 111/13 od 10.12.2014. godine, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 980/10 od 29.10.2010. godine kojom je stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog br. 17/769 od 28.11.2007. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužiocu kod tuženog prestao radni odnos 31.12.2007. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime jubilarne nagrade isplati iznos od 127.702,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i na ime otpremnine zbog odlaska u starosnu penziju iznos od 211.429,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2008. godine do isplate, a odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom četvrtim izreke, tužba je odbačena u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da donese rešenje kojim će se utvrditi da mu je radni odnos prestao 31.12.2007. godine.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postuka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 5. Zakona o parničnom postupku, iz razloga što pojedinačni kolektivni ugovor predstavlja normativni akt poslodavca - propis koji je drugostepeni sud primenio u odlučivanju po žalbi tužioca, pa okolnost što je u postupku po žalbi spise vratio prvostepenom sudu da pribavi Pojedinačni kolektivni ugovor tuženog ne predstavlja povredu načela kontradiktornosti i obostranog saslušanja stranaka. Tokom postupka tužiocu je pružena mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne strane.
Razlozi revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu nisu osnovani.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 18.01.2007. godine podneo tuženom zahtev za korišćenje prava iz socijalnog programa sa predlogom da mu radni odnos po tom zahtevu prestane 31.05.2007. godine, ali taj zahtev tuženi nije prihvatio. U oktobru mesecu 2007. godine, tužilac je prihvatio drugi socijalni program koji je, isto kao i prethodni, donet na osnovu Sporazuma o merilima, kriterijumima i postupku za smanjenje broja zaposlenih u javnim preduzećima komunalne delatnosti čiji je osnivač Grad Beograd, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena u javnom preduzeću. U postupku smanjenja broja zaposlenih i u primeni Sporazuma, Grad Beograd je preneo novčana sredstva tuženom javnom preduzeću, pa je tuženi doneo odluku 22.11.2007. godine kojom se utvrđuje da 85 zaposlenih, između ostalih i tužilac, predstavljaju tehnološki višak i da će zaposlenima radni odnos prestati 31.11.2007. godine. Prethodno su se zaposleni izjašnjavali i davali saglasnost na Sporazum i socijalni program. Rešenjem tuženog od 28.11.2007. godine, koje je primio 10.12.2007. godine, tužiocu je prestao radni odnos 31.11.2007. godine usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. Tužiocu je pre prestanka radnog odnosa islaćena otpremnina, a pravo na starosnu penziju je ostvario 19.12.2007. godine.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud utvrdi da mu je radni odnos kod poslodavca prestao 30.12.2007. godine, kao i zahtev za isplatu po osnovu jubilarne nagrade i otpremnine zbog odlaska u starosnu penziju. Istovremeno, nižestepeni sudovi su pravilno odbacili tužbu tužioca u delu u kome je tražio da se tuženi obaveže da donese rešenje kojim bi se utvrdilo da je tužiocu prestao radni odnos 31.12.2007. godine.
Naime, tuženi je u realizaciji Sporazuma o merilima, kriterijumima i postupku za smanjenje broja zaposlenih u javnim preduzećima komunalne delatnosti, čiji je osnivač Grad Beograd, doneo odluku da određeni broj zaposlenih, između ostalih i tužilac, predstavljaju tehnološki višak i da će im radni odnos prestati 30.11.2007. godine. Svi zaposleni, pa i tužilac, bili su upoznati sa sadržinom navedene odluke i bila im je data mogućnost da se izjasne na istu odnosno da prihvate ili da odbiju uslove iz Sporazuma i odluke. Tužilac je podneo zahtev da se njegov status reši ponuđenim socijalnim programom i prestankom radnog odnosa usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, kako bi ostvario prava koja mu pripadaju po osnovu socijalnog programa. Dakle, zahtev odnosno prihvatanje Sporazuma i odluke o utvrđivanju viška zaposlenih, podnet je na osnovu slobodno izražene volje tužioca, bez zablude i pretnje. Reč je o prestanku radnog odnosa po osnovu viška zaposlenih, a ne o prestanku radnog odnosa po osnovu sporazuma poslodavca i zaposlenog (član 177. Zakona o radu), tako da je poslodavac, kao u konkretnom slučaju, mogao da odredi dan prekida rada. Kako je tužiocu pre prestanka radnog odnosa isplaćena otpremnina, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa zakonito, na osnovu člana 179. tačka 9. u vezi člana 158. stav 1. Zakona o radu.
Imajući u vidu da je tužiocu radni odnos prestao usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca i da mu je otpremnina bila isplaćena pre nego što je ispunio uslov za penziju, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na otpremninu zbog odlaska u starosnu penziju, primenom člana 67. stav 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Takođe, direktor tužeog nije doneo odluku o isplati jubilarne nagrade, a tužiocu je radni odnos prestao pre navršenih 40 godina radnog staža, pa je neosnovan njegov zahtev na isplatu jubilarne nagrade, u smislu člana 70. stav 5. Kolektivnog ugovora tuženog, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.
Kako je tužiocu radni odnos prestao 30.11.2007. godine rešenjem tuženog koje je doneto saglasno članu 185. Zakona o radu, neosnovan je zahtev tužioca da sud utvrdi da mu je radni odnos prestao 31.12.2007. godine, budući da poslodavac u otkaznom aktu određuje datum prestanka radnog odnosa. U tom smislu nižestepeni sudovi su pravilno odlučili i o tužbenom zahtevu kojim je traženo da sud obaveže tuženog da donese rešenje kojim će se utvrditi datum prekida rada tužioca - 31.12.2007. godine, i tužbu u tom delu odbacili zbog nenadležnosti suda, u smislu odredbe člana 279. tačka 1. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 195. Zakona o radu.
Iz navedenih razloga na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.
Predsednik veća-sudija
Milomir Nikolić,s.r.
