Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, pa je održao sednicu veća o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, u kojoj sednici je razmotrio spise predmeta, zajedno sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je okrivljeni M.L., pobijanom presudom Osnovnog suda u Užicu K 378/14 od 02.04.2015. godine, oglašen krivim zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 1. KZ i dva krivična dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ a presudom Osnovnog suda u Užicu K 648/12 od 11.02.2013. godine, je oglašen krivim za krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ, pri čemu se, prema stavu branioca, ove presude vremenski i prostorno odnose na isti događaj i isti skup činjenica a radnje za koje je okrivljeni oglašen krivim presudom Osnovnog suda u Užicu K 378/14 od 02.04.2015. godine su vremenski i prostorno povezane sa radnjom za koju je okrivljeni osuđen presudom Osnovnog suda u Užicu K 648/12 od 11.02.2013. godine, zbog čega nalazi da je pravnosnažnom presudom povređen član 4. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se iznetim navodima branioca okrivljenog, suštinski ukazuje da je stvar već pravnosnažno presuđena i time pobijana pravnosnažna presuda osporava zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom branioca okrivljenog neosnovano ukazuje da se u pobijanoj pravnosnažnoj presudi i presudi Osnovnog suda u Užicu K 280/13 od 05.11.2013. godine (koja je doneta u ponovljenom postupku nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Užicu K 648/12 od 11.02.2013. godine, na koju se ukazuje zahtevom branioca okrivljenog), radi o istim činjenicama, te tako o istim inkriminisanim radnjama okrivljenog.

Naime, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu K 280/13 od 05.11.2013. godine, okrivljeni M.L., oglašen je krivim zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, izvršenog početkom aprila meseca 2012. godine i dana 27.05.2012. godine, dovođenjem u zabludu oštećenog S.V., na način opisan u izreci te presude, čime je okrivljeni oštećenog naveo da mu na štetu svoje imovine u dva navrata preda iznos od 80.000,00 dinara, u kom iznosu je okrivljeni pribavio protivpravnu imovinsku korist. Pobijanom presudom Osnovnog suda u Užicu K 378/2014 od 02.04.2015. godine, okrivljeni je oglašen krivim da je izvršio krivično delo protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 1. KZ, na štetu oštećene S.K.

Prema navedenom, iako je u oba postupka reč o istom okrivljenom, činjenični opis krivičnog dela prevara i krivičnog dela protivpravno lišenje slobode je potpuno drugačiji i to kako u pogledu radnji okrivljenog i njegovog subjektivnog odnosa prema izvršenom delu, tako i u odnosu na nastale posledice tih radnji. Pored toga, navedena krivična dela su izvršena na štetu različitih oštećenih lica i nasuprot navodima zahteva, predmetni događaji nemaju ni isti vremenski okvir, s obzirom na to da je, prema izreci presude Osnovnog suda u Užicu K 280/13 krivično delo prevara izvršeno i u aprilu 2012. godine, a ne samo 27.05.2012. godine, kada je izvršeno krivično delo protivpravno lišenje slobode za koje je okrivljeni oglašen krivim pobijanom prvostepenom presudom.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne može se smatrati da se činjenični opisi citiranih krivičnih dela odnose na isti događaj i na iste činjenice i radnje okrivljenog, te se stoga u konkretnom slučaju ne radi o presuđenoj stvari.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud nalazi da se pravnosnažna presuda neosnovano pobija zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da je pravnosnažnom presudom time što je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo iako je u pitanju presuđena stvar, povređeno ljudsko pravo okrivljenog garantovano članom 4. Protokola broj 7, Evropske konvencije o ljudskim pravima, što bi po oceni ovoga suda predstavljalo povredu zakona na štetu okrivljenog iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP.

Imajući u vidu da je odredbom člana 484. ZKP, koja propisuje obavezan sadržaj zahteva, propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1) a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog zakonika, mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, a da branilac okrivljenog, iako je zahtev podneo po zakonskom osnovu iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava kojim je utvrđeno da je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, već je dostavio presudu Evropskog suda za ljudska prava koja se ne odnosi na okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nema zakonom propisan sadržaj u odnosu na citirani zakonski osnov.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                           Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović                                                                                 Janko Lazarević