U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Janka Lazarevića, predsednika veća, Bate Cvetkovića, Gorana Čavline, Dragana Aćimovića i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Natašom Banjac, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Đ.C., zbog krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Đ.C., advokata Mr. N.J. iz I., podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji, Posl.br.K-566/13 od 01.04.2015. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 630/15 od 24.09.2015. godine, u sednici veća održanoj dana 21.01.2016. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Đ.C., advokata Mr. N.J., podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji, Posl.br.K-566/13 od 01.04.2015. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 630/15 od 24.09.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudske jedinice u Inđiji, Posl.br.K-566/13 od 01.04.2015.godine, okr. Đ.C. oglašen je krivim za krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika (KZ) i izrečena mu je uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 1-jedne godine i 6-šest meseci i istovremeno određeno da se ona neće izvršiti ako okrivljeni u periodu od 5 godina računajući od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo. Istom presudom, okrivljeni je obavezan na plaćanje sudu troškova krivičnog postupka u iznosu od 9.296,00 dinara i paušala u iznosu od 10.000,00 dinara ili ukupno 19.296,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je oštećeni „M.G.“ D.O.O. iz I. za ostvarenje imovinskopravnog zahteva upućen na parnični postupak.

Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Kž1 630/15 od 24.09.2015. godine, usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Staroj Pazovi, preinačio je presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudske jedinice u Inđiji Posl.br. K-566/13 od 01.04.2015. godine, u delu odluke o krivičnoj sankciji tako što je okr. Đ.C. za krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ, za koje je oglašen krivim navedenom prvostepenom presudom, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 1- jedne godine, dok je žalbu branioca okr. Đ.C. odbio kao neosnovanu i navedenu prvostepenu presudu u nepreinačenom delu potvrdio.

Branilac okr. Đ.C., advokat Mr. N.J., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) novog ZKP, te čl. 13, 71. stav 1. i čl. 226. starog ZKP u vezi sa čl. 204. stav 1. starog KZ, sa predlogom Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine u celini drugostepenu i prvostepenu presudu i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu, u smislu člana 492. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog (član 488. stav 2. ZKP) budući da je našao da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. Đ.C. je neosnovan.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa obrazloženjem da se pobijane presude zasnivaju na iskazu okrivljenog datom u Policijskoj stanici u Inđiji dana 04.03.2011. godine, na kojem dokazu se ne mogu zasnivati po odredbama ZKP i koji se nije mogao koristiti u krivičnom postupku, već je morao biti izdvojen iz spisa, u smislu člana 237. novog ZKP, zato što okrivljeni pre saslušanja nije poučen o tome koja su njegova prava u postupku, u smislu člana 89. stav 2. starog ZKP koji se primenjuje u ovom slučaju, ni upućen s tim u vezi na odredbe ZKP i što nije upozoren, suprotno odredbi člana 13. stav 3. ZKP, da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega kao dokaz, da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju i da u ovom slučaju nije obavezna odbrana, u smislu člana 71. stav 1. i člana 226. ZKP jer je za predmetno krivično delo zaprećena kazna zatvora do 8 godina, te da mu se ne može nametnuti branilac po službenoj dužnosti koji mu je postavljen, i to mimo redosleda sa spiska advokata u Inđiji. Osim toga, okrivljenom nije uručen poziv u smislu člana 226. stav 7. ZKP sa upozorenjem da ima pravo da uzme advokata, a zapisnik o saslušanju osumnjičenog nije potpisao G.J.

Međutim, izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Prema odredbi člana 604 stav 1. ZKP, zakonitost procesnih radnji preduzetih pre početka primene tog zakonika (01.10.2013.godine), a u konkretnom slučaju saslušanja okrivljenog u pretkrivičnom postupku pred organom unutrašnjih poslova, ocenjuje se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik SRJ“ br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ br. 58/04 ... 76/10) (u daljem tekstu: ranije važeći ZKP).

Zapisnik o saslušanju okrivljenog, tada osumnjičenog Đ.C. pred ovlašćenim službenim licem Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici-Policijske stanice u Inđiji, broj Ku-64/11 od 04.03.2011. godine, sadrži izričitu konstataciju o pravima o kojima je, saglasno odredbama člana 226. stav 9. u vezi sa članom 89. stav 2. i članom 13. stav 3. ranije važećeg ZKP, poučen osumnjičeni pre saslušanja, i to o pravu na branioca i da nije dužan da iznese svoju odbranu ni da odgovara na postavljena pitanja i da je upozoren da se sve što izjavi može upotrebiti protiv njega u krivičnom postupku, a zapisnik o saslušanju osumnjičenog potpisao je, između ostalih, i zapisničar G.J., pa su netačni tome suprotni navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

S obzirom da je tom prilikom okrivljenom saopštena sadržina prava koja u svojstvu osumnjičenog ima u krivičnom postupku, bez osnova je isticanje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da organ postupka okrivljenog nije „uputio na odredbe ZKP“ kojima su predviđena prava osumnjičenog. Takođe je bez osnova isticanje u zahtevu da okrivljenom nije uručen poziv u smislu člana 226. stav 7. ranije važećeg ZKP sa upozorenjem da ima pravo da uzme advokata, jer organ unutrašnjih poslova, prema odredbi člana 226. stav 8. ranije važećeg ZKP, i u toku prikupljanja obaveštenja od građanina može oceniti da isti može biti smatran osumnjičenim i tada mu, pored obaveštenja o delu za koje se tereti i osnovama sumnje, saopštiti i prava koja ima kao osumnjičeni, između ostalog, pravo da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom daljem saslušanju. Navod zahteva, pak, da okrivljenom nije saopšteno da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju u policiji, bez značaja je imajući u vidu izričitu izjavu okrivljenog, nakon što je poučen o pravu na branioca, da ne želi da angažuje branioca, kao i činjenicu da je njegovom saslušanju prisustvovao branilac po službenoj dužnosti.

Tačni su navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da se u konkretnom slučaju ne radi o obaveznoj odbrani u smislu odredbe člana 71. stav 1. ranije važećeg ZKP, jer ne postoji ni jedan od razloga ni uslova, propisanih tom zakonskom odredbom, zbog kojeg bi okrivljeni morao imati branioca već prilikom prvog saslušanja u policiji.

Međutim, u situaciji kada je okrivljenom prilikom saslušanja u policiji, nakon što je izjavio da ne želi sam da angažuje branioca, omogućena stručna pravna pomoć postavljanjem branioca po službenoj dužnosti iako nije postojala zakonska obaveza organa postupka da je obezbedi, a što samo po sebi nije na štetu okrivljenog, okrivljeni je mogao da odbije da koristi tu mogućnost. Kako to okrivljeni nije učinio, već je pristao da u prisustvu postavljenog branioca i nakon obavljenog poverljivog razgovora sa njim, da svoj iskaz pred ovlašćenim službenim licem organa unutrašnjih poslova, ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da je okrivljenom nametnut branilac i da se iz tog razloga, u smislu člana71. stav 1. i člana 226. ranije važećeg ZKP, ovaj dokaz nije mogao koristiti u krivičnom postupku.

Sledstvenom svemu rečenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se na iskazu okrivljenog koji je dat u pretkrivičnom postupku mogla zasnovati presuda u konkretnom slučaju, jer je isti pribavljen u skladu sa odredbama člana 226. stav. 9 u vezi sa članom 89. stav 2. tada važećeg ZKP, što je, nasuprot navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, pravilno zaključio i drugostepeni sud, zbog čega ne postoji povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okr. Đ.C.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar                                                                                    Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                      Janko Lazarević,s.r.