Protiv drugostepene presude, tužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužioca, tuženi spore revizijske razloge i predlažu da se ravizija tužioca odbije kao neosnovana. Troškove su opredeljeno tražili.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana.

Revizijom pobijana drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Prilikom donošenja pobijane presude nisu učinjene ni druge apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 18.12.1989. godine zaključen je sporazum broj 21/05 o odobrenju kredita u iznosu od 3.000.000,00 USD od strane M.i.b. iz M. (M.B.) radnoj organizaciji za razvoj i inžinjering iz P., sa rokom vraćanja od 7 godina počev od drugog polugođa 1989. godine. Navedenim ugovorom korisnik kredita se obavezao da banci pre isplate prve tranše kredita obazbedi garanciju V.b. – U.b. N.S.. V.b. U.b/ je dana 22.12.1988. godine izdala bankarsku garanciju broj 26570979 kojom je preuzela neopozivu i bezuslovnu odgovornost u slučaju da korisnik kredita ne ispuni svoju ugovornu obavezu na način i u ugovorenom roku, ne isplati kredit, kamatu i proviziju na prvi zahtev korisnika garancije. Garancija je izdata sa rokom važnosti do 31.12.1996. godine. U okviru roka važenja grancije, korisnik garancije M.B. je dana 30.05.1996. godine uputila pisani poziv na plaćanje tzv. protest grancije V.b. U.b. iz N.S., radi izmirenja zaostalog duga koji je na dan 16.05.1996. godine iznosio 3.573.434,93 USD. V.b. nije izvršila isplatu po navedenom pozivu iz razloga što su u vreme protesta garancije bile na snazi ekonomske sankcije prema SCG te nije obavljan platni promet sa inostranstvom. Dana 13.11.1996. godine M.B. uputila je preporučenu pisanu pošiljku – dopis pod oznakom N 15- 39 kojom je V.b. vratila garanciju broj 2650979 od 22.12.1989. godine prema ugovoru broj 21/05, u kom dopisu je navedeno da se garancija vraća u skladu sa okončanjem posla. Navedeno pismeno V.b. je primila 28.11.1996. godine.

Tužilac poseduje kopiju SWIFT dopisa od 26.11.1996. godine kojim M.B.obaveštava V.b. da je do vraćanja garancija došlo greškom jednog od zaposlenih, pa se ista moli da navedenu garanciju vrati, što V.b. nije učinila. Navedeni dokument ne sadrži identifikacione podatke o pošiljaocu poruke, podatke za autentifikaciju poruke a iz teksta nije moguće prepoznati način na koji je poruka prosleđana od izdavaoca do primaoca. Na dokumentu nema uobičajenih oznaka za dokument koji je poslat putem telekomunikacionih sistema kojim se šalju swift poruke, nema format i sadržaj takvog dopisa, a poruka nije sačinjena u swift formatu koji se koristi za telekomunikacionu koorespodenciju u vezi bankarskih garancija. Takođe ne postoje pisani dokazi o tome da je ovakav dokument primljen kod V.b..

Utvrđeno je da je M.B. ugovorom sa C.B. iz S. zaključenim 26.11.1996. godine na banku iz S. prenela svoja potraživanja po kreditu broj 21/05 od 18.12.1989. godine, pri čemu je izričito navedeno da se prenose sva prava i obaveze kreditora uključujući i bankarsku garanciju koju je izdala V.b. – U.b. iz N.S.. O ovom prenosu je obaveštena banka garant kao primalac kredita. Dana 08.09.1998. godine navedeno potraživanje je od strane C.B. iz S. ustupljeno primaocu potraživanja M.G.f. E. iz V. o kom ustupanju su obavešteni banka garant i primalac kredita. Isto potraživanje sa navedenog poverioca preneto je na primaoca potraživanja, ovde tužioca.

Prvostepeni sud odbija zahtev tužioca za isplatu tužbom traženog iznosa, uz obrazloženje da potraživanje po osnovu same bankarske garancije nije moglo biti preneto ugovorom o prenosu potraživanja iz osnovnog pravnog posla, jer je bankarska garancija vraćena 13.11.1996. godine, a ugovor o prenosu potraživanja zakučljen je dana 26.11.1996. godine, što znači da je primalac grancije istu vratio pre zaključenja ugovora o prenosu potraživanja.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Članom 1083. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se bankarskom garancijom obavezuje banka prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. Garancija mora biti izdata u pismenoj formi. U članu 1086. istoga zakona, propisano je da svoja prava iz bankarske garancije korisnik može ustupiti trećem samo sa ustupanjem potraživanja koje je obezbeđeno garancijom i prenosom svojih obaveza u vezi sa obezbeđenim potraživanjem.

Odredbom člana 436. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim licem preneti na ovoga svoje potraživanje izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom, ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga. Ugovor o ustupanju potraživanja nema dejstvo prema dužniku ako su on i poverilac ugovorili da ovaj neće moći preneti potraživanje na drugoga ili da neće preneti bez dužnikovog pristanka. Članom 438. istog zakona propisano je da za potraživanje nije potreban pristanak dužnika, ali je ustupilac dužan obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju.

Imajući u vidu da je pravni pretnhodnik tužnioca M.B. iz M., kao korisnik garancije uz dopis od 13.11.1996. godine vratila drugotuženoj original garancije sa obrazloženjem da je vraća u skladu sa okončanjem posla, da je garanciju primio davalac garancije dana 28.11.1996. godine, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da navedena poruka od 26.11.1996. godine kojom je obaveštena drugotužena da je bankarska garancija poslata greškom, ne ispunjava stroge uslove forme, za međunarodne finansijske telekomunikacije, odnosno finansijske bankarske telekomunikacije koje se odnose na kredite i garancije zbog čega ne može proizvoditi pravno dejstvo opoziva vraćanja bankarske garancije.

Ukoliko se jedna od stranaka opredelila za ovakav način komunikacije (SWIFT) onda i prema stanovištu revizijskog suda, navedena poruka mora ispunjavati standarde odnosno strogu formu propisanu za međubankarsku komunikaciju. Zbog toga navedeni „SWIFT“ od 26.11.1996. godine ne ispunjava zahtevane standarde i ne može proizvesti pravno dejstvo povlačenja pravne radnje, vraćanja bankarske garancije koje je izvršeno slanjem originala bankarske garancije drugotuženoj banci.

Navedena swift poruka koju je poslao pravni prethodnik tužioca i po oceni ovoga suda ne ispunjava stroge uslove forme, jer je poslata u slobodnom formatu koji ne pripada kategoriji 7, koja se prema priručniku za poruke u izdanju Društva za međunarodne finansijske bankarske telekomunikacije odnosi na dokumentarni akreditiv i garancije. Upravo iz tih razloga što ne ispunjava formu swift - poruke koja se zahteva, odnosno standarde za komunikaciju između banaka, u vezi bankarske garancije, bez obzira kad je drugotuženoj kao obvezniku po garanciji, odnosno davaocu garancije stigla ova poruka, ista ne može proizvesti dejstvo opoziva vraćanja garancije.

Imajući u vidu da se prema stanovištvu Vrhovnog kasacionog suda nisu stekli uslovi da se smatra da je na navedeni način opozvano vraćanje garancije, to su vraćanjem originala garancije uz izjavu da se ista vraća sa okončanjem posla, prestale obaveze izdavaoca garancije po istoj. Samim tim je i zahtev tužioca, koji je višestrukim cesijama preuzeo potraživanje po osnovu kredita i garancije, neosnovan u odnosu na banku garanta. Ovo iz razloga što je M.B. iz M., koja je navedena potraživanja i ustupila, vraćanjem garancije je zapravo oslobodila banku garanta za dugove po osnovu garancije. Navedeno znači da u trenutku ustupanja nije imala potraživanje po osnovu garancije, nego samo po osnovu kredita u odnosu na glavnog dužnika pa njime i nije mogla da raspolaže cediranjem.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. relevantnog ZPP-a, odlučeno je kao u izreci pod jedan presude.

Sud je odbio zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju tužioca kao neosnovan. Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana odgovor na reviziju koji je izjavljen od strane prvo i drugotuženog nije bio nepohodan, pa je u smislu člana 154. stav 1. ZPP, preduzimanje takve radnje bilo suvišno i nepotrebno.

To su razlozi zbog kojeg je zahtev tuženih za naknadu ovih troškova odbijen kao neosnovan i odlučeno kao u izreci pod dva, u smislu člana 165. stav 1. a u vezi člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.