Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se iste zasnivaju na dokazima na kojima se po zakonu ne mogu zasnivati. U vezi sa istaknutom povredom branilac navodi da sud nije mogao da zasnuje presudu na odbranama okrivljenih N.S., M.T. i K.T., budući da je protiv okrivljenog D.M. i navedenih okrivljenih najpre vođen jedinstveni krivični postupak pred Osnovnim sudom u Aleksincu, koji je kasnije razdvojen rešenjem kojim je prvostepeni sud odlučio da se u odnosu na okrivljenog D.M. vodi zaseban postupak, te samim tim odbrane okrivljenih N.S., M.T. i K.T., po oceni branioca, nisu mogle biti korišćene kao dokaz u postupku donošenja pobijane prvostepene presude. Naime, branilac smatra da su ova lica kasnije, u postupku protiv okrivljenog D.M., trebalo da budu saslušana kao svedoci, odnosno da imaju svojstvo svedoka.

Međutim, po nalaženju ovog suda, kako su nižestepeni sudovi u pobijanim presudama, prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja vezano za produženo krivično delo falsifikovanje isprave za koje okrivljeni D.M. je oglašen krivim, uzeli u obzir i odbrane okrivljenih N.S., M.T. i K.T., prema kojima je postupak razdvojen, sa čijom sadržinom su se upoznali u smislu člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP, to po oceni ovog suda navedeni iskazi predstavljaju dokaz izveden u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, zbog čega su izneti navodi branioca ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili zakon iz razloga jer je u činjeničnom opisu navedeno da je okrivljeni D.M. nabavio i avalirao sporne menice kao referent N. banke, a za šta je bio nadležan Upravni odbor N. banke, pa se eventualno može raditi o krivičnom delu iz člana 356. tačka 4) KZ, jer se okrivljeni svojeručno potpisao na predmetnoj menici kao zamenik direktora, koji položaj nije imao. Takođe, po oceni branioca, u konkretnom slučaju bi se eventulano moglo raditi o krivičnom delu zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ, a nikako o krivičnom delu za koje je okrivljeni oglašen krivim. Zbog navedenog branilac smatra da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Odredbom člana 356. stav 1. tačka 4) KZ je propisano da će se smatrati da čini delo falsifikovanje isprave i kazniće se po članu 355. ovog zakonika ko kao izdavalac isprave uz svoj potpis stavi da ima položaj ili čin ili zvanje iako nema takav položaj, čin ili zvanje, a ovo ima bitni uticaj na dokaznu snagu isprave.

Odredbom člana 234. stav 1. KZ je propisano da odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugome nanese imovinsku štetu kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni pobijanim presudama oglašen krivim da je izvršio krivično delo falsifikovanja isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, jer je kritičnog dana u prostorijama poslovnice N. banke avalirao, a potom izdao i meničnu izjavu za označene menice, iako je znao da je za ove radnje isključivo nadležan kreditni odbor navedene banke, a potom je tako sačinjene lažne isprave, navedene menice i meničnu izjavu, predao na dalju upotrebu.

Polazeći od navedenog, po nalaženju ovog suda u izreci pobijane presude navedeni su svi objektivni i subjektivni elementi bića krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Dakle, u konkretnom slučaju iz izreke pobijane prvostepene presude ne proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao kao odgovorno lice koje je iskoristilo ili prekoračilo granice svog ovlašćenja, u smislu krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica, niti da je uz svoj potis stavio da ima položaj čin ili zvanje koje nema, a što bi imalo uticaj na dokaznu snagu isprave, u smislu krivičnog dela posebni slučajevi falsifikovanja isprave. Okrivljeni je postupao mimo ovlašćenja koja je imao u svojstvu referenta za privredne kredite Poslovnice N. Banke AD N., u ., ali istovremeno i mimo ovlašćenja Poslovnice banke u kojoj je zaposlen, koja nisu uključivala avaliranje menice. Prema tome, davanjem meničnog jemstva (aveliranjem) i meničnih izjava, svojim potpisom na navedenim menicama okrivljeni je sačinio lažnu ispravu a zatim jednu menicu predao drugim licima na upotrebu.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovani su navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu iz člana 356. stav 1. tačka 4) KZ ili o krivičnom delu iz člana 234. stav 1. KZ, odnosno da je pobijanim presudama povređen zakon u smislu člana 439. tačka 2) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je sud činjenice vezane za autentičnost fotokopija predmetnih menica i potvrde o postojanju spornih menica utvrdio na osnovu iskaza svedoka M.J., Ž.G. i R.A. koji su, po oceni branioca, nejasni i neodređeni, zbog čega se navedene činjenice nisu mogle utvrditi iz njihovih iskaza. Branilac ističe i da sud nije na pouzdan način utvrdio da je menicu broj ... potpisao okrivljeni, budući da ta menica nije bila predmet veštačenja grafologa, već je ovu činjenicu, po oceni branioca, sud proizvoljno utvrdio.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog osporava ocenu izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova i istom utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, jer je u prvostepenom postupku sudio sudija D.M. koji je pravnosnažnom odlukom u istražnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sokobanji Ki 5/06 izuzet od suđenja.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u uvodu zahteva označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ali kako u obrazloženju zahteva ne navodi nijedan razlog zbog kojeg smatra da je pobijanim presudama učinjena navedena povreda zakona, to je Vrhovni kasacioni sud našo da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev branioca okrivljenog odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar - savetnik                                                                                                           Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                        Janko Lazarević,s.r.