Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i utvrdio:

Revizija tužene je neosnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a niti se u reviziji ukazuje na druge povrede postupka koje bi bile bitne.

Prema činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom na osnovu ugovora o radu broj 10/2005 od 01.11.2005.godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.12.2005.godine sa punim radnim vremenom, a radi obavljanja poslova radnog mesta prodavca. Popisom izvršenim kod tužene dana 02.01.2012.godine utvrđen je manjak za 2011.godinu u inosu od 5.953.665,53 dinara. Za nastali manjak tuženi je utvrdio odgovornost tužioca i zaposlene A.D.. Rešenjem od 24.01.2012.godine tužena je tužiocu, na poslovima prodavca računopolagača otkazala ugovor o radu zbog povrede radne obaveze, nepoštovanja radne discipline i ponašanja zbog kojeg on kao zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca, a koje je učinio na taj način što je: dana 02.01.2012.godine utvrđeno prilikom redovnog popisa dugovanja potraživanja u prodavnici za period od 01.01.2011.godine do 31.12.2011.godine po popisnim listama broj 1/1 do 33/1 (bez broja 12/1) koji je nehotice preskočen i nije sastavni deo popisa od 02.01.2012.godine popisnim listama broj 27/2 od 02.01.2012.godine da postoji manjak u iznosu od 5.953.665,53 dinara, što je u postupku sastavljanja zapisnika o sravnjenju popisa za prodavnicu broj … Ž. potvrđeno nesporno postojanje manjka od 03.01.2012.godine za period od 01.01. do 31.12.2011.godine; što je popis oko pet puta proveravan kroz učešće računopolagača ali bez ikakve promene podataka što je samo potvrdilo da je popis pravilno sproveden i da je stanje po popisu tačno; računopolagači koji su radili po smenama zajedno sa drugim članovima komisije sačinili zapisnik o sravnjenju popisa za prodavnicu broj … Ž. od 03.01.2012.godine za period od 01.01. do 31.12.2011.godine ali odbili da ga potpišu sa obrazloženjem da su psihički nesposobni da provere utvrđene činjenice po popisu i da će to uraditi sutradan posle čega se više nisu pojavili i pored brojnih poziva poslodavca da se jave radi potpisa, a poslodavac pozvao računopolagače da dođu na sastanak komisije za utvrđivanje štete, što su odbili, nisu se odazvali pozivu poslodavca, već su umesto polaganja računa započeli posredno da napadaju poslodavca. Izvođenjem dokaza veštačenjem kod tužene u periodu od 01.01.2011.godine do 31.12.2011.godine utvrđeno je da je nastao manjak u iznosu od 6.051.229,92 dinara s tim što nije moglo da se utvrdi da li je tužilac obavljajući poslove kod tuženog pričinio poslodavcu štetu na način kako je to u upozorenju o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i rešenju o otkazu ugovora o radu tužiocu stavljeno na teret. U vreme kada je tužilac obavljao poslove prodavca desilo se obijanje prodavnice u kojoj je radio, međutim nakon toga popis robe je izostao. Poslove delatnosti prodavnice, kao i finansijske poslove prodavnice pored tužioca obavljala su i druga lica: i to vlasnik tužene, članovi njegove uže porodice i zaposlena A.D.. U ovoj prodavnici u kojoj je radio vršeno je plaćanje otkupljenih proizvoda novcem iz kase, ili predajom robe iz prodavnice odgovarajuće vrednosti licima od kojih je vršen otkup, što sve nije moglo da se registruje preko fiskalne kase. Prodavnica u kojoj je tužilac radio sa zaposlenom A.D. koristila je isti magacinski prostor sa prodavnicom poslodavca B. L. a ključeve od magacina držala su i druga lica zaposlena u prodavnici navedene firme. Dokumentaciju vezanu za poslovanje tuženog vodila je agencija, a tužilac se nije potpisivao.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS2 br. 24/2005) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Tužiocu je otkazan ugovor o radu kod tužene na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. zbog povrede radne obaveze, nepoštovanja radne discipline i ponašanja, zbog kojeg kao zaposleni ne može da nastavi više rad kod poslodavca, a zbog postojanja manjka u prodavnici u kojoj je radio, a koji je utvrđen prilikom redovnog popisa dugovanja i potraživanja u toj prodavnici za period od 01.01.2011.godine do 31.12.2012.godine (popis obavljen 02.01.2012.godine), bez pouzdanog utvrđenja da je tužilac svojim radnjama izazvao manjak u poslovanju prodavnice u kojoj je radio i zbog koga je sproveden postupak tužene kao poslodavca za naknadu štete. Nije označen ni način ni mesto izvršenja radnje koja se tužiocu stavlja na teret. Tačnije kako je došlo do manjka, kojim radnjama tužioca je prouzrokovan, odnosno propustima na strani tužioca.

Radi toga po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je nižestepenbi sud zaključio da nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu u smislu odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu od strane tuženog. U odsutnosti dokaza o propustima na strani tužioca u obavljanju poslova koji su mu bili povereni (prodavca) i da je prouzrokovani manjak posledica radnji preduzetih od strane tužioca, sledi da se tužiocu ne mogu pripisati povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret, kao ni ponašanje zbog koga on ne može ostati više na radu kod tuženog, te nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu kod tužene u smislu citirane odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu.

Sa izloženog Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. odlučio kao u izreci odluke bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, s obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio i detaljno obrazložio, te se daljim obrazlaganjem ne bi postiglo novo tumačenje prava.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 161. stav 1. u vezi člana 150. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.