U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužilaca: 1) P. A.D. iz U., koga zastupa punomoćnik V.Đ., advokat iz B.; 2) GP P. A.D. B., koga zastupa punomoćnik G.P., advokat iz B.; 3) B. t. D.O.O. iz R., koga zastupa punomoćnik G.P., advokat iz B. i 4) Preduzeće za puteve B. A.D. iz B., koga zastupa punomoćnik S.V., advokat iz B., protiv tuženog Republika Srbija, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi utvrđenja i isplate duga, odlučujući o reviziji tužilaca prvog i četvrtog reda, koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 10126/13 od 01.10.2014. godine, doneo je u sednici veća koja je održana dana 12.05.2016. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužilaca P. A.D. iz U. i Preduzeća za puteve B A.D. iz B., izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 10126/13 od 01.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br.3510/2013 od 17.10.2013. godine u stavu 1. izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da tužioci imaju pravo na naknadu razlike u ceni materijala i energenata i svih ostalih komponenata koje utiču na cenu građenja, po osnovu Ugovora o građenju broj 401.00.210/2010-01 od 27.04.2010. godine, zaključenog između tužilaca i tuženog za izvršene radove i to za period od zaključenja ugovora pa do 31.03.2012. godine, odnosno za period od ispostavljanja prve privremene situacije pa zaključno sa 20-tom privremenom situacijom i to u visini od ukupno 1.147.476.263,13 dinara. Stavom 2. izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija da na ime utvrđene razlike u ceni isplati tužiocima ukupan iznos od 1.147.476.263,13 dinara i to: prvotužiocu 679.764.938,40 dinara; drugotužiocu iznos od 113.026.411,94 dinara; trećetužiocu iznos od 182.563.473,30 dinara i četvrtotužiocu iznos od 172.121.439,49 dinara, svima sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 31.03.2012. godine do isplate, u roku od osam dana od prijema prepisa presude. Stavom 3. izreke konstatovano je da je tužba povučena u delu kojim su tužioci tražili da sud obaveže tuženog da isplati iznos od 195.058.057,02 dinara sa pripadajućom kamatom, a stavom 4. izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime parničnih troškova isplate i to prvotužiocu 6.933.601,25 dinara; drugotužiocu iznos od 937.023,75 dinara; trećetužiocu iznos od 937.023,75 dinara i četvrtotužiocu iznos od 1.064.381,25 dinara, svima u roku od osam dana od prijema prepisa presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 10126/13 od 01.10.2014. godine, preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P br.3510/13 od 17.10.2013. godine u stavu 1, 2. i 4. izreke, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 04.12.2013. godine i presuđeno tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se utvrdi da imaju pravo na naknadu razlike u ceni materijala i energenata i ostalih komponenata koje utiču na cenu građenja po Ugovoru o građenju broj 401.00.210/2010-01 od 27.04.2010. godine, zaključenog između tužilaca i tuženog i K.S. za izvršene radove za period od zaključenja ugovora do 31.03.2012. godine, odnosno za period od ispostavljanja prve privremene situacije zaključno sa 20-tom privremenom situacijom u visini od 1.147.476.263,13 dinara. Odbijen je kao preuranjen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tuženi da na ime utvrđene razlike u ceni isplati tužiocima iznos od 1.147.476.263,13 dinara i to prvotužiocu P. A.D. U. 679.764.938,40 dinara; drugotužiocu B.t. D.O.O. R. iznos od od 113.026.411,94 dinara; trećetužiocu GP P. iznos od 182.563.473,30 dinara i četvrtotužiocu PZP B. A.D. u restrukturiranju 172.121.439,40 dinara, sve to sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2012. godine do isplate. Obavezani su tužioci da tuženom nadoknade troškove parničnog postupka i to prvotužilac iznos od 595.584,15 dinara, drugotužilac 99.029,44 dinara, trećetužilac 159.955,16 dinara i četvrtotužilac 150.806,25 dinara, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 10126/13 od 01.10.2014. godine, tužioci prvog i četvrtog reda su izjavili revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je odgovorio na reviziju tužilaca, osporio navode iz revizije, i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca prvog i četvrtog reda dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 i 55/2014), pa je istu ispitao u skladu sa odredbom člana 408. ovog zakona i utvrdio da revizija tužilaca prvog i četvrtog reda, nije osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede iz stava 1. ovog člana na koju se revidenti neosnovano pozivaju. Privredni apelacioni sud u postupku po žalbi pravilno je primenio odredbe Zakona o parničnom postupku, ispitujući pobijanu odluku u delu u kome se ona žalbom osporava, ocenom relevantnih žalbenih navoda i uz davanje razloga za donošenje pobijane odluke. Navodi revidenta P. A.D. iz U. da je u postupku učinjena i bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, su bez uticaja na odluku, sa razloga što ova bitna povreda čak i da je učinjena, nije predviđena kao revizijski razlog u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tuženog kao naručioca, Preduzeća K. … D.O.O. iz B. i Javnog preduzeća P.S. kao krajnjeg korisnika s jedne strane, i izvođača radova koje čini grupa ponuđača, a u sporu tužilaca, zaključen je Ugovor o građenju 27.04.2010. godine kojim je predviđeno izvođenje radova na izgradnji leve trake autoputa E-75 od graničnog prelaza Horgoš do Novog Sada i na deonicama KM 1+125 do KM 28+000 i od KM 38+000 do KM 98+000 i deonice GP Kelebija do petlje Subotica i od KM 1+320 do KM 23+619. Ugovorena je vrednost radova od 9.971.000.000,00 dinara i ugovorom je predviđeno da će stvarna vrednost radova biti utvrđena na osnovu stvarno izvedenih količine radova, ali da stvarna vrednost radova sa viškovima naknadnim i nepredviđenim radovima i eventualno drugim iznosima ne može biti veća od ugovorene vrednosti radova, bez zaključivanja posebnog aneksa ugovora. Ugovorom je predviđeno da su izvođači dužni da radove izvedu u roku od 270 kalendarskih dana računajući od datuma uvođenja u posao i da će ugovoreni rok biti produžen samo kada ugovorne strane o tome sačine aneks. Aneksom 4. ugovora o građenju od 27.01.2011. godine produžen je ugovoreni rok za izvođenje radova za deonicu koja počinje od graničnog prelaza Horgoš do 20.07.2011. godine, a za deonicu graničnog prelaza Kelebija do 10.10.2011. godine. Tuženom je upućeno obaveštenje o promenjenim okolnostima u kojima je istaknut zahtev tužilaca kao izvođača radova za izmenu ugovorenih jediničnih cena, te je povećana cena radova za 1.585.886.353,06 dinara, sa pozivom na porast cena materijala. Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je utvrđenje potraživanja naknade razlike u ceni materijala i energenata i ostalih komponenata koje utiču na cenu građenja u iznosu od 1.147.476.263,34 dinara, pa je traženo da tuženi ovu razliku isplati tužiocima u pojedinačno opredeljenim iznosima za svakog tužioca.

Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da im pripada pravo na naknadu razlike u ceni materijala i energenata i ostalih komponenata, te je obavezana tužena Republika, da im na ime utvrđene razlike cene isplati ukupan iznos od 1.147.476.263,13 dinara, i navedeno je koliko od ovog iznosa pripada svakom tužiocu posebno, sve to sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2012. godine pa do isplate.

Drugostepeni sud je zaključio da je pogrešan materijalno pravni zaključak prvostepenog suda da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca, jer u situaciji kad radovi po zaključenom ugovoru nisu okončani i ugovor nije realizovan, nisu ispunjeni uslovi za utvrđivanje visine potraživanja na ime razlike u ceni niti postavljanje zahteva za plaćanje razlike u ceni u smislu člana 636. i 637. Zakona o obligacionim odnosima. Sa navedenih razloga preinačena je prvostepena odluka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje potraživanja, kao i zahtev za obavezivanje tuženog na plaćanje razlike u ceni, obzirom da je tužba sa takvim zahtevom preuranjena.

Vrhovni kasacioni sud, nalazi da je pravilno drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo kada je doneo pobijanu odluku.

Ugovorom o građenju od 27.04.2010. godine, članom 4, stranke su se saglasile da su jedinačne cene radova fiksne i da se ne mogu menjati, te da je isključena primena klizne skale iz člana 636. Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 637. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ako je ugovoreno da se cena radova neće menjati u slučaju da se posle zaključenja ugovora povećaju cene elemenata na osnovu kojih je ona određena, izvođač može i pored ovakve odredbe ugovora zahtevati izmenu cene radova ako su se cene elemenata povećale u tolikoj meri da bi trebalo da cena radova bude veća za više od 10 %. Ali i u ovom slučaju izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi 10%, osim ako je do povećanja cene elemenata došlo posle njegovog dolaska u docnju.

Dakle, kod ugovora o građenju sa fiksnom cenom, koji je i u konkretnom slučaju zaključen, izvođač je dužan prilikom ugovaranja cene uzeti u obzir kako će se do roka za završetak radova, kretati cene elemenata od kojih zavisi cena radova, ali ako bi i pored toga, zbog porasta cene elemenata na osnovu kojih je određena cena građenja, cenu trebalo povećati za više od 10 % to predstavlja vanredni događaj čije posledice izvođač ne treba sam da snosi. Izvođač će snositi povećanje cene do 10 % od ugovorene cene, a naručilac višak preko toga.

Da bi se pravo na izmenu cene radova iz člana 637. Zakona o obligacionim odnosima ostvarilo, potrebno je da dođe do povećanja cene radova i to više od 10 % od ugovorene i da su svi radovi izvedeni, odnosno izvršen ugovor u rokovima koji su predviđeni. Suština odredbe člana 637. Zakona o obligacionim odnosima je u tome da izvođač ima pravo da obračuna razliku u ceni za period gradnje u vremenu od zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja, odnosno do okončanja radova. U postupku je utvrđeno da radovi po ugovoru još uvek nisu završeni, da ugovor nije realizovan i da okončana situacija nije ispostavljena, tako da se još uvek ne može utvrditi da li je cena radova za izvršeni posao u ugovorenom roku povećana više od 10%. Kako radovi po ugovoru još uvek nisu izvršeni, to nisu ni ispunjeni uslovi za utvrđenje visine potraživanja na ime razlike u ceni niti postavljanja zahteva za plaćanje te razlike u smislu odredbi člana 636. i 637. Zakona o obligacionim odnosima, pa je stoga pravilno Privredni apelacioni sud doneo pobijanu odluku kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da imaju pravo na naknadu razlike u ceni materijala i energenata za period od prve privremene situacije zaključno sa 20-tom privremenom situacijom i odbio kao preuranjen zahtev da im se isplati utvrđena razlika u ceni u traženom iznosu od ukupno 1.147.476.263,13 dinara.

Neosnovani su navodi iz revizije tužilaca prvog i četvrtog reda, da pravo na razliku u ceni izvođaču radova pripada i kod faznog izvođenja radova i ispostavljanja privremenih situacija, te da dospelost razlike u ceni može nastati i kod ispunjenja dela ugovora, jer to pravo ne proizilazi iz citiranih odredbi Zakona o obligacionim odnosima. Stvarna vrednost radova kao i činjenica da li je došlo do povećanja cene radova više od 10% se može utvrditi tek kad se svi radovi izvedu i ne može se po etapama utvrđivati, kako to smatraju revidenti, osim ako to nije izričito ugovorom predviđeno. U konkretnom slučaju se ne može etapno i po privremenim situacijama, utvrđivati povećanje cena radova, zato što se radi o ugovoru koji je zaključen nakon sprovedenog postupka javne nabavke i ugovorom je predviđeno da će stvarna vrednost radova biti utvrđena na osnovu stvarno izvedenih radova a da stvarna vrednost radova ne može biti veća od ugovorene računajući u to i sve viškove radova kao i naknadne i nepredviđene radove.

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani ni navodi iz revizije da je drugostepeni sud bez održavanja rasprave, paušalno zaključio da ugovor u celini nije ispunjen, te da je u toku izvođenje određenih radova i da za takav zaključak nema osnova niti to proizilazi iz izvedenih dokaza. Prema oceni revizijskog suda, nije drugostepeni sud paušalno zaključio da ugovor u celini nije ispunjen, jer to ni revidenti nisu tvrdili tokom postupka, niti su dostavili dokaz da je investitoru ispostavljena okončana situacija ili zahtev da se izvede konačan obračun radova. Iz spisa predmeta se može zaključiti da ugovoreni radovi su većim delom izvršeni, ali ne i u celini, te stoga još uvek nisu ispunjeni uslovi da tužioci ostvare prava na razliku u ceni ugovorenih radova, tako da su neosnovani navodi iz revizija da je drugostepeni sud odluku doneo pogrešnom primenom materijalnog prava, konkretno odredbe člana 636 i 637. Zakona o obligacionim odnosima.

Sledom izloženog, Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.