Protiv drugostepene presude u odbijajućem delu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u smislu odredbe člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilja je u svojstvu kupca zaključila ugovor o kupoprodaji stana na šestom spratu stambene zgrade u B. u Ulici ... broj ..., površine 44 m2, sa prodavcem N.K., kome je isplatila kupoprodajnu cenu u iznosu od 47.000 DM danom zaključenja kupoprodajnog ugovora 25.04.1994.godine. Pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 612/09 od 02.12.2009.godine utvrđeno je da je taj kupoprodajni ugovor ništav pravni posao, kao što je ništav pravni posao i ugovor o otkupu predmetnog stana zaključen između Republike Srbije u svojstvu prodavca i N.K. u svojstvu kupca, koji za predmet ima isti taj stan, jer je u krivičnom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu K 312/97 S.B. oglašen krivim što je kao službeno lice, stručni saradnik u Ministarstvu finansija RS zloupotrebio službeni položaj u nameri da N.K. pribavi imovinsku korist, pa je sačinio ugovor o otkupu stana, gore naveden, koji je kao stručni saranik Ministarstva finansija parafirao i potom predao na potpis punomoćniku Ministarstva finansija, mada je znao da N.K. nije nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja za koje je oglašen krivim presudom Okružnog suda u Beogradu K 312/97 od 18.09.1998.godine. Tužilja je prodavcu N.K. isplatila kupoprodajnu cenu od 47.000 DM i ušla u posed predmetnog stana koji je od tada u njenom posedu, isplatila iznos poreza na promet nepokretnosti u iznosu od 1.306,80 dinara, kao i taksu u iznosu od 145,20 dinara i o tome uz tužbu priložila dokaz, izveštaj o uplati. U tužbi od 16.07.1998.godine navela je da je izvršila niz građevinsko- zanatskih radova u predmetnom stanu, a o toj činjenici nije uz tužbu priložila niti predložila izvođenje dokaza. Dalje u tužbi je navela da je Agenciji B. na ime provizije isplatila 3% kupoprodajne cene stana, odnosno iznos od 1.400 DM, a o toj činjenici takođe nije priložila dokaz, niti je predložila izvođenje dokaza. N.K. je u toku parnice tužilji na ime naknade štete isplatio iznos od 15.000 evra. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 612/09 od 02.12.2009.godine, tuženi N.K. i ovde tužilja su obavezani da tužiocu Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju grada, naknade troškove parničnog postupka solidarno u iznosu od 18.800,00 dinara, pa je tužilja u podnesku od 25.02.2015.godine kojim je precizirala tužbeni zahtev tražila da sud tuženu obaveže da joj isplati taj iznos, kao i iznos dinarske protivvrednosti od 45.500 evra sa kamatom od 19.10.2011.godine kao dana pravnosnažnosti presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P 612/09 od 02.02.2009.godine, iznos dinarske protivvrednosti iznosa od 1.400 DM preračunato u evre na dan 01.01.2001.godine, iznos dinarske protivvrednosti iznosa od 1.451,12 DM preračunato u evro na dan 01.01.2001.godine sa kamatom i dinarsku protivvrednost iznosa od 6.686 DM uloženog u građevinsko-zanatske radove u predmetnom stanu preračunato u evre na dan 01.01.2001.godine sa kamatom.

Na osnovu utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da tužilji pripada pravo na naknadu štete u visini kuporpodajne cene koju je isplatila prodavcu u vreme zaključenja ugovora, a to je iznos od 47.000 DM, koji pretvoren u evro iznosi 24.04,92 evra, pa pošto je tužilji prodavac N.K. delimično naknadio štetu u iznosu od 15.000 evra, to je tužilji dosuđen iznos od 9.040,92 evra na osnovu odredbe člana 170. stav 1. u vezi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dok je preko tog iznosa, a pa do traženog iznosa od 45.400 evra tužbeni zahtev tužilje odbijen.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje preko dosuđenog iznosa od 9.040,92 evra pa do traženog iznosa od 45.400 evra, a koji iznos se i pobija revizijom. Naime, posledica ništavosti kupoprodajnog ugovora čije je zaključenje prodavcu N.K. omogućio radnik tužene, je to da tužilja ima pravo da joj se vrati ono što je dala na osnovu tog ugovora u smislu odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto je N.K., tužilji isplatio iznos od 15.000 evra, a ona je stan platila 24.040,92 evra, sledi da je tužena dužna da joj isplati preostali iznos od 9.040,92 evra, koliko je pravnosnažnom odlukom i dosuđeno. Tužena nije dužna da tužilji isplati iznos od 36.359 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, jer ona štetu u tom iznosu nije pretrpela, pošto je stan platila 47.000 DM, odnosno 24.040,92 evra.

Neosnovano u reviziji tužilja ističe da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da tužilja ima pravo na naknadu štete u visini tržišne vrednosti stana. Prema utvrđenim činjenicama tužilja je u državini predmetnog stana od kupoprodaje pa do danas, te joj i ne pripada tržišna vrednost stana, već samo ono što je dala po osnovu zaključenog ugovora sa N.K, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

Pravilno su nižestepenim presudama odbijeni ostali tužbeni zahtevi tužilje, jer tužilja tokom postupka nije dokazala da je i platila tražene iznose.

Iz navedenih razloga, neosnovano se revizijom pobija drugostepena presuda, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.