U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca D.G. iz I., čiji je punomoćnik M.F., advokat iz N.S., protiv tuženog S. DOO iz B., čiji je punomoćnik S.R., advokat iz B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1237/14 od 20.02.2015. godine, u sednici veća održanoj 29.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1237/14 od 20.02.2015. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 583/2012 od 31.01.2014. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, a stavom drugim poništeno rešenje tuženog br. 221/2012 od 18.01.2012. godine o otkazu ugovora o radu od 28.08.2009. godine, kao nezakonito. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime neisplaćene uvećane zarade za prekovremeni rad, za period 18.04.2009. – 31.01.2012. godina, isplati ukupan iznos od 38.107,26 dinara sa pripadajućim kamatama određenim na iznos mesečnog dospeća za navedeni period. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da obračuna i uplati nadležnom Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, pripadajuće doprinose za socijalno osiguranje na osnovicu koja predstavlja visinu neisplaćene uvećane zarade za prekovremeni rad iz prethodnog stava, za svaki mesec, u periodu 18.04.2009. – 31.01.2012. godina. Stavom petim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period 01.02.2012. – 31.12.2013. godina isplati ukupan iznos od 599.742,48 dinara sa pripadajućim kamatama određenim za svaki mesec navedenog perioda pojedinačno. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da obračuna i uplati nadležnom Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, pripadajuće doprinose za socijalno osiguranje na osnovicu koja predstavlja visinu štete u vidu izgubljene zarade iz prethodnog stava, za svaki mesec u periodu 01.02.2013. – 31.12.2013. godina. Stavom sedmim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade štete, umesto vraćanja na rad, isplati iznos od 78.227,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, a stavom osmim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, na relaciji I. – N.S. – I., za period 18.04.2009. – 31.01.2012. godina isplati iznos od ukupno 124.965,00 dinara sa pripadajućim kamatama određenim za svaki mesec navedenog perioda. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 316.510,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 1237/14 od 20.02.2015. godine žalbu delimično usvojio, presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 583/12 od 31.01.2014. godine, preinačio u usvajajućem delu tako što je odbio zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog br. 221/12 od 18.01.2012. godine o otkazu ugovora o radu od 28.08.2009. godine, kao i zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period 01.02.2012. – 31.12.2013. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima od po 26.075,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, za uplatu doprinosa za socijalno osiguranje na navedene iznose na ime izgubljene zarade, kao i za naknadu štete umesto vraćanja na rad u iznosu od 78.227,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a preinačio i odluku o troškovima parničnog postupka, tako što je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove (stav prvi izreke). Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog, u preostalom usvajajućem delu presuda je potvrđena, a stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 42.146,50 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ne ukazuje na neku od preostalih bitnih povreda odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, a ukazivanje na povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP je bez značaja, jer se revizija ne može izjaviti iz tog razloga.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, koji je diplomirani sportski trener, bio je u radnom odnosu kod tuženog u periodu 01.09.2008. – 31.01.2012. godina, kada mu je tuženi rešenjem br. 221/2012 od 18.01.2012. godine otkazao ugovor o radu od 28.08.2009. godine, s tim da mu radni odnos prestaje zaključno sa 31.01.2012. godine. Tužiocu je ugovor o radu otkazan na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, odnosno iz razloga što je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog prestala potreba za obavljanjem posla tužioca. Inače, tužilac je radio na radnom mestu pospešivača prodaje i poslove je obavljao u objektu firme N. koji se nalazio u H.m. u N.S.. Mesto stanovanja tužioca bilo je u I.. Utvrđeno je i da je tuženi 01.04.2009. godine zaključio ugovor o poslovnoj saradnji sa trgovinskim preduzećem G., u oblasti kupoprodaje aparata iz prodajnog asortimana G. na području Republike Srbije, da je odredbom člana 3. Ugovora predviđeno da tuženi na teritoriji Republike Srbije organizuje promotere koji će svojom stručnom obradom tržišta da promovišu kvalitet proizvoda robne marke G., a odredbom člana 4. predviđeno je da će tuženi zbog obezbeđenja kvaliteta vršenja usluga iz člana 3. Ugovora zasnovati radni odnos sa promoterima. Objekat N. u kome je tužilac obavljao poslove promotera prodaje zatvoren je sredinom januara 2012. godine, a u isto vreme tužilac je pozvan na sastanak u B., na kome su prisustovali zaposleni u firmi G., kada je tužiocu ponuđeno da potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa, što je on odbio da učini. Nakon ovog sastanka direktor tuženog je 13.01.2012. godine doneo Odluku o uvođenju organizacionih i ekonomskih promena i utvrđivanju i rešavanju viška zaposlenih, u kojoj je navedeno da na osnovu analize i ocene postojećeg stanja za 2012. godinu, a zbog raskida ugovora o poslovnoj saradnji sa firmom G. ne postoji potreba za radom tužioca. Rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto je na osnovu čl. 158, 159. i 179. tačka 9. Zakona o radu i u obrazloženju istog je navedeno da tuženi otkazuje tužiocu ugovor o radu zbog smanjenja obima poslovanja, da je direktor tuženog 13.01.2012. godine doneo Odluku na osnovu koje je utvrđeno da kod tuženog više nema potrebe za radom tužioca, da se tužiocu nije mogao obezbediti drugi posao koji odgovara njegovoj stručnoj spremi, ni prekvalifikacija za obavljanje drugih poslova. Utvrđeno je i da su tuženi i G. 31.01.2012. godine dogovorili prekid poslovne saradnje zaključno sa 29.02.2012. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio odluku prvostepenog suda i odbio zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog br. 221/12 od 18.01.2012. godine o otkazu ugovora o radu od 28.08.2009. godine, kao i zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period 01.02.2012. – 31.12.2013. godine i za naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Pravilan je stav drugostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, s obzirom da su tuženi i G. 31.01.2012. godine dogovorili prekid poslovne saradnje, zaključno sa 29.02.2012. godine, da je u vreme otkaza ugovora o radu tužiocu objekat u kome je tužilac radio već bio zatvoren, da je prekid poslovne saradnje tuženog i G. bio izvestan i evidentan, što se i dogodilo ubrzo nakon zatvaranja navedenog objekta, a tužilac je, inače, bio zaposlen isključivo na poslovima promotera prodaje proizvoda G., da je tuženi u svemu shodno Zakonu sproveo postupak otkazivanja ugovora o radu tužiocu i da je radni odnos prestao i svim drugim zaposlenim licima kod tuženog, pa imajući sve to u vidu, ne postoji sumnja o postojanju otkaznog razloga.

Kako je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu zakonito, to nisu osnovani zahtevi tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, za uplatu doprinosa za socijalno osiguranje i za naknadu štete umesto vraćanja na rad.

S obzirom da odluka o troškovima parničnog postupka, shodno članu 153. ZPP zavisi od ishoda spora i postignutog uspeha stranaka, pravilno je drugostepeni sud odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka, a da tužilac tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 42.146,50 dinara.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.