.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1571/2015
20.04.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u radnom sporu tužilje N.V. iz S.P., koju zastupa punomoćnik Z.J., advokat iz S.P., protiv tuženog JKP ''Čistoća'' iz S.P., koga zastupa punomoćnik B.P., advokat iz N.P., radi isplate otpremnine, vrednost spora 86.795,60 dinara, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 970/15 od 04.06.2015. godine, u sednici održanoj 20. aprila 2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 970/15 od 04.06.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom preinačena je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P1 51/14 od 19.02.2015. godine, kojom je bio usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji na ime dela neisplaćene otpremnine isplati 83.206,23 dinara sa zateznom kamatom. Istom presudom obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova spora isplati 25.500,00 dinara.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druga bitna povreda koja bi mogla biti revizijski razlog. Revident ne identifikuje bitnu povredu ali iz navoda ''da je presuda protivurečna u pogledu razloga'' moglo bi se zaključiti da se ističe postojanje bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP. Međutim, zbog te bitne povrede revizija se ne može izjaviti (može u pogledu tačaka 6, 8, 10. i 11, ali se te povrede u reviziji ne ističu).
Tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 04.05.2011. do 18.12.2013. godine, kada joj je radni odnos prestao na inicijativu poslodavca otkazom ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 2. tačka 9. Zakona o radu. Isplaćena joj je i otpremnina u iznosu od 30.486,00 dinara za dve godine, jedan mesec i tri dana, koliko je bila u radnom odnosu kod tuženog poslodavca. U pogledu perioda osiguranja u trajanju od šest godina, četiri meseca i tri dana poslodavac (tuženi) nije joj priznao pravo na srazmernu otpremninu jer je u tom periodu ona sama bila poslodavac i prava iz radnog odnosa ostvarivala je po osnovu samozapošljavanja.
Kod takvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud smatra da tužilja ima pravo na potpunu otpremninu za ukupan radni staž u trajanju od osam godina, pet meseci i šest dana (samozapošljavanje i rad kod poslednjeg poslodavca), pa je tužbeni zahtev posle izvršenog veštačenja usvojen u celini.
Suprotno, drugostepeni sud smatra da tužilja ima pravo na srazmerni deo otpremnine samo u pogledu radnog staža koji je ostvaren kod poslednjeg poslodavca (tuženog), pa je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio za iznos od 83.206,23 dinara.
Stanovište drugostepenog suda je pravilno.
U vreme prestanka radnog odnosa na snazi je bio Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'' 24/05) koji je u članu 158. sadržavao pravilo da je poslodavac pre otkaza dužan da zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (otkaz po članu 179. tačka 9). Otpremnina iz stava 1. datog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu.
Iz citirane odredbe proizilazi da je nužan uslov za isplatu otpremnine postojanje radnog odnosa kod poslodavca koji otkazuje ugovor o radu ili ranijih poslodavaca kod kojih je bio zasnovan radni odnos. Radni odnos i ''samozapošljavanje'' nisu identični pravni instituti kako po načinu nastanka tako i po pravnom dejstvu. Samozapošljavanjem se ostvaruju određena prava kao i u radnom odnosu (radni staž i ostvarivanje prava kod fondova socijalnog osiguranja), ali ne i sva prava koja pripadaju zaposlenom u radnom odnosu. Zaposleni u skladu sa ugovorom o radu i opštim aktima ima pravo na zaradu, a samozaposleni ostvaruje dobit kao preduzetnik. Iz te razlike proizilazi i različiti tretman u pogledu ostvarivanja određenih prava. Kao što je istaknuto, zakon nije ''samozaposlenom licu'' kod prestanka radnog odnosa po osnovu tzv. ''tehnološkog viška'' priznao pravo na otpremninu, odnosno radni staž na osnovu koga se utvrđuje visina otpremnine. Zaključak o neizjednačavanju radnog odnosa i samozapošljavanja proizilazi i iz činjenice da se pravilo o samozapošljavanju nalazi u posebnim odredbama Zakona o radu (glava 13).
U konkretnom slučaju tužilja nije imala zaključen ugovor o radu kod drugih poslodavaca već je prava iz radnog odnosa (radni staž i prava koja se ostvaruju kod fondova socijalnog osiguranja) ostvarivala po osnovu tzv. samozapošljavanja, pa kako se samozapošljavanje ne upodobljava potpunosti radnom odnosu i kako zakon ove dve kategorije rada nije u potpunosti izjednačio, to tužilja nema pravo da se kod izračunavanja visine otpremnine računa i taj poseban radni staž.
Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća sudija
Predrag Trifunović,s.r.
