Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužene kao davaoca kredita i tužilje kao korisnika kredita 13.11.2007. godine zaključen je ugovor o dugoročnom stambenom kreditu po kom su tužilji odobrena novčana sredstva u iznosu od 3.104.095,10 dinara odnosno 65.732 švajcarskih franaka po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u tečaj, sa rokom otplate kredita od 204 meseca, a radi kupovine nepokretnosti. Tužilja se ugovorom obavezala da će kredit vraćati u mesečnim anuitetima u kojima je sadržan deo glavnog duga i kamate obračunate na ostatak glavnog duga na dan dospelosti anuiteta u visini mesečnog anuiteta od 489,51 švajcarskih franaka, a što će otplaćivati u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije za švajcarski franak na dan dospelosti plaćanja anuiteta pri čemu je određeno da mesečni anuiteti dospevaju svakog trećeg dana u mesecu. Prema odredbi člana 9. stav 1. ugovora, ugovorne strane mogu bilo kada sporazumno da izmene ili raskinu ugovor, a po stavu 2. istog člana korisnik je dužan da banci plati naknadu za izmenu ugovora a da visina naknade za izmenu ugovora se objavljuje u odluci banke o tarifi naknade i provizija. Istim članom u stavu 3. je ugovoreno da na pismeni zahtev korisnika banka donosi odluku o izmeni ugovora i o tome u pismenoj formi obaveštava korisnika, a u stavu 4. je propisano da korisnik ima pravo da raskine ugovor pismenom izjavom uz obavezu da ispuni sve svoje novčane obaveze prema banci primenom odredaba o prevremenoj isplati iz člana 5. ugovora. Stranke su zaključile aneks ugovora 24.05.2011. godine. Do 23.04.2012. godine tužilja je redovno otplaćivala anuitete po ugovoru nakon čega je zbog rasta kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar prestala sa plaćanjem. Sa navedenim datumom tužilja je tuženoj isplatila ukupno 1.849.766,00 dinara. Tužena banka je 19.11.2014. godine pozvala pismenom opomenom tužilju da po osnovu dospelih anuiteta iz prethodnog ugovora isplati banci još 5.932.824,25 dinara, a nakon toga 25.11.2014. godine tužilja je preko punomoćnika uputila zahtev tuženoj za mirno rešavanje spora koji zahtev nije prihvaćen nakon čega je 22.12.2014. godine tužilji upućena opomena o prodaji založenih nepokretnosti. Tužilja je vlasnik nepokretnosti i to stambene zgrade od 133m², dvorišta i njive u ulici ... broj ... u ... koja je upisana u zemljišno-knjižni uložak broj ... KO ..... U navedenom ulošku u listu o teretima upisana je hipoteka nepokretnosti na osnovu založne izjave tužilje na iznos od 65.732,00 švajcarskih franaka u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan puštanja sredstava u tečaj sa nominalnom kamatnom stopom od 5,3 i efektivnom kamatnom stopom od 5,65% na godišnjem nivou, rokom otplate 204 meseca od dana puštanja sredstava u tečaj, a u korist ovde tužene banke. Upravo od odobrenih sredstava kredita tužilja je i kupila navedenu nepokretnost.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi ništavost ugovora o stambenom kreditu, a usvojio je eventualni tužbeni zahtev i navedeni ugovor sa aneksom raskinuo. Međutim, drugostepeni sud nalazi da je usvajanjem zahteva za raskid ugovora prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo te je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužilje za raskid ugovora odbio kao neosnovan.

Osnovno načelo obligacionih odnosa sadržano u članu 17, po kome su učesnici u obligacionom odnosu dužni da izvrše svoju obavezu i da su odgovorni za njeno izvršenje te da se obaveza može ugasiti samo saglasnošću volja učesnika u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona (pacta sunt servanda) ima izuzetak propisan članom 133. istog zakona. Taj izuzetak postoji kod tzv. promenjenih okolnosti (rebus sic stantibus). Prema odredbi člana 133. stav 1. ZOO ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine. Od tog pravila postoje izuzeci sadržani u st. 2, 3. i 4. istog člana po kojima se ugovor neće raskinuti ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati, zatim strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozvati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze i ugovor se neće raskinuti, ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene. Pravilna primena citiranih zakonskih odredbi zahteva da se, pre nego što se zaključi da nema osnova za raskid ugovora, najpre utvrdi da li je uopšte došlo do promene okolnosti pa ako jeste u kojoj meri i da li je zbog toga očigledno nepravično da se ugovor održi na snazi jer više ne odgovara očekivanju ugovornih strana ili se zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrha ugovora. U članu 135. zakon je utvrdio i okolnosti od značaja za odluku suda i to su načela poštenog prometa, cilj ugovora, normalni rizik kod određene vrste ugovora, opšti interes kao i interes obeju ugovornih strana. Drugostepeni sud je našao da nema osnova za raskid ugovora, bez prethodnog utvrđivanja svih pomenutih relevantnih okolnosti, smatrajući da promena kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar, a na čemu tužilja temelji svoj tužbeni zahtev, ne predstavlja okolnost koju tužilja u vreme kada je zaključila predmetni ugovor o kreditu i aneks istog nije mogla očekivati i predvideti budući da promena kursa stranih valuta u odnosu na dinar nije neuobičajena pojava na domaćem deviznom tržištu. Uz to drugostepeni sud smatra i da je birajući švajcarski franak za valutu vezivanja iznosa mesečnog anuiteta otplate svog deviznog kredita tužilja svesno prihvatila rizik da tokom budućeg perioda otplate od 204 meseca može doći do promene kursa tako da okolnost naglog skoka švajcarskog franka u odnosu na dinar i druge valute ne predstavlja opravdani razlog za raskid ugovora zbog otežanog ispunjenja niti je ispunjen uslov za raskid ugovora zbog nemogućnosti ostvarivanja svrhe ugovora budući da je tužilja ostvarila svrhu ugovora kupovinom kuće od sredstava kredita.

Nije sporan stav drugostepenog suda da promena kursa stranih valuta u odnosu na dinar nije neuobičajena pojava na domaćem deviznom tržištu. Međutim, to ne znači da svaka pa i enormna promena kursa predstavlja uobičajenu pojavu. Prvostepeni sud je u svojoj odluci, iako je ona pre svega bazirana na gubitku kauze ugovora što drugostepeni sud s pravom ne prihvata, pominje, doduše bez činjeničnog utvrđenja, da je tužilja uzela kredit za kupovinu kuće, a da sada za njegovo vraćanje joj treba nekoliko takvih kuća. Ostalo je nerazjašnjeno da li se u konkretnom slučaju radilo o normalnom riziku kod ugovora ovakve vrste a posebno da li je u konkretnom slučaju moguće ispoštovati načelo obligacionih odnosa o jednakoj vrednosti uzajamnih davanja, a to načelo je sadržano i u članu 11. međusobnog ugovora o kreditu koji je ovde predmet spora. Naime, u toj odredbi stranke saglasno konstatuju da je ugovor zaključen u skladu sa načelom jednakih vrednosti uzajamnih davanja a pravilna primena tog načela podrazumeva da se ono poštuje ne samo u momentu zaključenja ugovora nego i tokom njegove realizacije, naravno imajući u vidu i ostale elemente ugovora o kreditu. S tim u vezi treba da se oceni i činjenica da je tužilja po ugovoru po kreditu od 13.11.2007. godine dobila iznos od 3.104.095,10 dinara, da je do 23.04.2012. godine isplatila 1.849.766,00 dinara i da duguje još 5.932.824,25 dinara. ZOO u članu 1065. je utvrdio međusobne obaveze ugovarača kod ugovora o kreditu po kojima je korisnik dužan da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos vrati u vreme i na način utvrđen ugovorom. Za poštovanje načela jednakih vrednosti svakako je bitno da se utvrdi i na koji je način banka došla do sredstava koja su tužilji odobrena. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga (''Službeni glasnik RS'' 36/2011) je u članu 54. stav 1. utvrdio da se odredbe člana 8. tog zakona primenjuju na sve obaveze po osnovu ugovora koje dospevaju posle dana početka primene tog zakona. Nije sporno da su stranke aneksom ugovora sa tim zakonom uskladile kamatu ali je u članu 8. stav 7. Zakona utvrđeno da je davalac finansijske usluge dužan da novčanu ugovorenu obavezu utvrđuje na način određen po tom članu a nižestepeni sudovi nisu ocenili da li je u ovom slučaju bilo mesta primeni tih odredaba zakona. Sudovi takođe nisu imali u vidu ni odredbe Zakona o zaštiti potrošača (''Službeni glasnik RS'' 79/2005) o tome da potrošač mora biti obavešten o važećoj ceni usluge (član 17).

S obzirom da drugostepeni sud nije imao u vidu napred navedene zakonske odredbe te u skladu sa njima nije u potpunosti i pravilno utvrdio činjenično stanje, to je odluka tog suda morala biti ukinuta na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će sam, ili preko prvostepenog suda, pravilnom primenom materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje, odnosno pouzdano utvrditi da li je i u kojoj meri došlo do promenjenih okolnosti od zaključenja spornog ugovora između stranaka, pa će, vodeći računa i svim ostalim okolnostima konkretnog slučaja i međusobnog ugovora stranaka oceniti da li su ispunjeni uslovi da se isti raskine i u skladu sa tim doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić