U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud, kao revizijski pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, krajem 2011. godine, GG vlasnik i osnivač tuženih privrednih društava, ali ne i njihov zakonski zastupnik, obavestio je tužioca da prodaje benzinsku pumpu u vlasništvu prvotuženog društva BB sa opremom koja se na njoj nalazi, a koja je u vlasništvu tuženog VV. Zakonski zastupnik prvotuženog bio je DD, a drugotuženog ĐĐ. GG je tužioca obavestio o prodaji pumpe i opreme na njoj, jer mu je bilo poznato da tužilac ima kontakte sa potencijalnim kupcima i očekivao je da tužilac pronađe odgovarajućeg kupca. Tužilac je uspostavio kontakt sa mađarskom naftnom kompanijom EE i u februaru 2012. godine tuženi su pregovarali oko zaključenja ugovora, da bi sa ovim preduzećem i zaključili ugovor o kupoprodaji pumpe i rezervoara sa pravom korišćenja parcele na kojoj se nalazi pumpa i oprema.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pobijanom presudom odbili tužbeni zahtev tužioca za isplatu traženog novčanog iznosa kao posredničke provizije na ime zaključenog ugovora o kupoprodaji, jer su zaključili da između tuženih kao nalogodavaca i tužioca kao posrednika nije zaključen ugovor o posredovanju u smislu člana 813. Zakona o obligacionim odnosima.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Naime, imajući u vidu utvrđenu činjenicu da GG, vlasnik i osnivač tuženih privrednih društava u vreme kada je kontaktirao tužioca, kao i u vreme kada je zaključen ugovor o kupoprodaji benzinske pumpe i opreme, nije bio i zakonski zastupnik tuženih privrednih društava, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da nema osnova za isplatu posredničke naknade, jer ugovor o posredovanju nije zaključen sa tuženim privrednim društvima. GG, vlasnik i osnivač ovih privrednih društava, nije i njihov zakonski zastupnik, te nije bio ni ovlašćen za zaključenje ove vrste ugovora, kao osnova za isplatu posredničke naknade. Suprotno navodima revizije, to jeste odlučna činjenica u ovoj parnici, pa i u situaciji koja se iznosi u reviziji da je isto lice vodilo i pregovore sa privrednim društvom ŽŽ u vezi kupoprodaje benzinske pumpe, jer su ugovor o kupoprodaji zaključili i potpisali zakonski zastupnici privrednih društava. Pozivanje revidenta na odredbe člana 32. stav 2. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/2011 ... 5/2015), a kojim je propisano da ako društvo u kontinuitetu prihvata da neko lice postupa kao zastupnik na način kojim treća lica dovodi u uverenje da ima pravo na zastupanje, smatraće se da je društvo konkludentno to lice ovlastilo na zastupanje, osim ako društvo ne dokaže da je treće lica znalo ili moralo znati za nepostojanje ovlašćenja za zastupanje tog lica, nije od značaja. Ovo iz razloga, što se uvidom u APR, uvek može utvrditi ko je zastupnik određenog privrednog društva, što znači da se i tužilac u pogledu tih činjenica vezanih za tužena privredna društva mogao obavestiti. Osim navedenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da, iako odredbom člana 813. ZOO, niti nekom odredbom ovog zakona, nije propisana obavezna pismena forma ugovora o posredovanju, u konkretnom slučaju ona bi bila neophodna s obzirom da se radi o privrednim društvima koji posluju i izvršavaju određene obaveze preko računa, a ne na osnovu usmenog dogovora i isplatom na ruke, kako je to tvrdio tužilac da je ugovor sa vlasnikom ovih privrednih društava.

Iz navedenih razloga, s obzirom da se ostalim navodima revizije u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, suprotno članu 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić