U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, kao predsednika veća, Gordane Ajnšpiler Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“ u stečaju, ..., koga zastupa punomoćnik Milovan Lakić, advokat iz ..., protiv tuženog Klinički centar Kragujevac iz Kragujevca, koga zastupa punomoćnik Vladimir Janković, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 1069/16 od 22.07.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 31.01.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 1069/16 od 22.07.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P 2217/15 od 07.12.2015. godine, u stavu I izreke ukinuto je rešenje o izvršenju Privrednog suda u Kragujevcu Iv br.32/15 od 09.01.2015. godine u celosti, stavom II izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu iznos od 88.627.146,21 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate, dok je stavom III izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.121.092,00 dinara.

Privredni apelacioni sud presudom Pž.br. 1069/16 od 22.07.2016. godine, u stavu I izreke delimično odbija žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrđuje presudu Privrednog suda u Beogradu P 2217/15 od 07.12.2015. godine u stavu II izreke u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 88.627.146,21 dinar, sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 25.12.2012. godine do isplate i u stavu III izreke, dok je stavom II izreke preinačena navedena presuda u stavu II izreke u delu u kojem je obavezan tuženi na plaćanje kamate za period do 24.12.2012. godine i presuđeno da se obavezuje tuženi da tužiocu plati kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate od dana dospelosti svakog pojedinog iznosa do 24.12.2012. godine, dok je stavom III izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tuženi izjavljuju blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove nije tražio niti opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tuženog nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navod revizije da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku je bez uticaja na odlučivanje, jer navedena bitna povreda ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu koga je tužilac tuženom isporučivao robu, lekove i medicinski materijal i ispostavljao račune kojima je fakturisana cena, pa predmet tužbenog zahteva predstavlja potraživanje cene za isporučenu robu. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke sud je utvrdio da potraživanje tužioca po utuženim računima iznosi ukupno 88.627.146,21 dinar, te da je između parničnih stranaka i potpisan izvod otvorenih stavki. Tuženi je isticao da nije dužan platiti sporno potraživanje jer je isto postalo javni dug po Zakonu o preuzimanju obaveza zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama po osnovu nabavke lekova i medicinskog materijala i pretvaranje tih obaveza u javni dug Republike Srbije.

Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca u odnosu na glavni dug sa kamatom obrazloženjem da je tuženi pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da Republika Srbija sporni dug tuženog kao zdravstvene ustanove nije preuzela u skladu sa Zakonom o preuzimanju obaveze zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama po osnovu nabavke lekova, medicinskog materijala i pretvaranja tih obaveza u javni dug Republike Srbije.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca u odnosu na glavni dug s kamatom, odnosno pravilno je drugostepeni sud delimično preinačio prvostepenu odluku u odnosu na kamatu te dosudio kamatu po Zakonu o visini zakonske kamate od dana dospelosti svakog pojedinog iznosa do 24.12.2012. godine, a od tog dana do isplate po Zakonu o zateznoj kamati, te razloge koji su navedeni u pobijanoj odluci kao pravilne prihvata i revizijski sud.

Neosnovan je revizijski navod tuženog da je samim donošenjem Zakona o preuzimanju obaveze zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama po osnovu nabavke lekova i medicinskog materijala i pretvaranje tih obaveza u javni dug Republike Srbije, došlo do pretvaranja obaveze tuženog u javni dug Republike Srbije. Naime, za preuzimanje spornog duga od strane Republike Srbije pravilno je zaključio drugostepeni sud je potrebno i ispunjenje određenih zakonskih uslova. Pravilnikom o načinu i postupku dostavljanja podataka o preuzimanju obaveze zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama po osnovu nabavke lekova i medicinskog materijala i pretvaranja tih obaveza u javni dug Republike Srbije propisano je da je zdravstvena ustanova dužna da iznos neizmirenih obaveza za lekove i medicinske materijale usaglasi pojedinačno sa svakom veledrogerijom za potraživanje zaključno sa 30.09.2012. godine na IOS obrascu sa stanjem na dan 31.12.2012. godine i isti dostavi područnoj filijali Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Kako tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaze da je postupio u skladu sa Zakonom i Pravilnikom i prijavio sporna dugovanja, niti je dostavio dokaze da je potraživanje tužioca obuhvaćeno zaključkom Republike Srbije i tako preuzeto od strane države, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi da obaveza tuženog postane javni dug Republike Srbije.

Stoga su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i to odredbe čl. 262, 454, 277. i 374. Zakona o obligaconim odnosima, kao i član 86. stav 2. Zakona o stečaju, kada su zaključili da sporno potraživanje nije zastarelo, te da je tuženi dužan da plati tužiocu celokupnu cenu za isporučenu robu.

Odredbom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno kako ona glasi. Odredbom člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu i preuzme stvar.

U konkretnom slučaju, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da kako su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu kupoprodajnog ugovora, te tužilac tuženom isporučio robu, to je tuženi dužan izvršiti svoju ugovornu obavezu i platiti tužiocu celokupnu cenu, sa kamatom zbog docnje u plaćanju u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revidenta da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava jer je prvostepeni sud u konkrektnom slučaju pravilno primenio odredbu člana 86. stav 2. Zakona o stečaju koji reguliše institut zastarelosti potraživanja stečajnog dužnika, a činjenica da se u pobijanoj odluci spominje član 84. stav 2. Zakona o stečaju, predstavlja očigledu pogrešku u pisanju obrazloženja presude, koja se u svako doba može ispraviti i ne utiče na pravilnost i zakonitost iste.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud saglasno procesnom ovlašćenju iz člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić