O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P 5/13 od 23.04.2014. godine, u prvom stavu izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete na vozilu isplati iznos od 295.707,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2013. godine pa do isplate. U drugom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade materijalne štete na vozilu preko dosuđenog iznosa a za iznos od 73.926,90 dinara sa kamatom, kao neosnovan. U trećem stavu izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 103.420,0 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3357/14 od 10.09.2015. godine, u prvom stavu izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u drugom stavu izreke, u kojem je odbijen tužbeni zahtev tužioca. U drugom stavu izreke preinačena je prvostepena presuda u prvom i trećem stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime materijalne štete isplati iznos od 295.707,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.10.2013. godine. Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 50.296,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju na osnovu odredbe člana 404. ZPP zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije, pa je našao da je revizija tužioca dozvoljena protiv drugostepene presude, u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu i zahtev tužioca odbijen i to na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), a da nisu ispunjeni uslovi da se o reviziji tužioca odluči na osnovu odredbe člana 404. ZPP, u delu u kojem je drugostepenom presudom žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu tužbenog zahteva tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu odredbe člana 408. ZPP, u delu u kojem je dozvoljena revizija, pa je našao da je revizija tužioca osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, dana 01.10.2006. godine u selu ... kod ... dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj su učestvovali vozač vozila marke „...“ VV koji je poginuo u navedenoj saobraćajnoj nezgodi i vozač vozila marke „... “ registarske oznake ... GG iz ..., koje vozilo je u trenutku saobraćajne nezgode bilo osigurano kod tuženog po polisi obaveznog osiguranja od auto odgovornosti. Protiv vozača GG vođen je krivični postupak pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu K. 131/10 zbog osnovane sumnje da je učinio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a koji postupak je obustavljen rešenjem istog suda K 131/10 od 27.10.2011. godine zbog smrti okrivljenog. Veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke utvrđeno je da je saobraćajnu nezgodu prouzrokovao vozač GG jer u fazi započetog preticanja od strane vozača pokojnog VV, nije svoje vozilo držao na svojoj saobraćajnoj traci blizu desne ivice kolovoza, zbog čega je sada pokojni VV bio primoran da učini manevar udesno kako bi sprečio silazak vozila sa kolovoza, pri čemu je došlo najpre do bočnog kontakta između vozila, nakon čega su se oba vozila usmerila ka desnoj strani kolovoza, potom razdvojila i napustila kolovoz letom kroz vazduh do korita reke, završavajući u obali koju čini nasip puta za .... Veštačenjem je utvrđeno da je sada pokojni VV svojim ponašanjem takođe doprineo nastanku nezgode, jer je preticanje izvršio na mestu gde to nije dozvoljeno, uz enormno prekoračenje brzine kretanja vozila, koje se kretalo brzinom ne manjom od 143 km/h na delu puta gde je ograničenje brzine 80 km/h. U nezgodi je stradao vozač vozila VV i izgorela su oba vozila. Veštačenjem od strane veštaka mašinske struke utvrđena je visina materijalne štete koju je tužilac kao vlasnik vozila „...“ pretrpeo u iznosu od 369.634,50 dinara. Na osnovu činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da se u konkretnom slučaju ima primeniti privilegovan rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisano odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da potraživanje tužioca nije zastarelo. Odlučujući o tužbenom zahtevu, prvostepeni sud je na osnovu utvrđenih činjenica zaključio da je do saobraćajne nezgode došlo krivicom sada pokojnog GG 80%, a da je sada pokojni VV doprineo nastanku štete u iznosu od 20%. Imajući u vidu podeljenu odgovornost na osnovu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je tužiocu dosudio iznos u visini od 80% utvrđene štete na vozilu a što iznosi 295.707,60 dinara a zahtev tužioca za isplatu preostalog iznosa od 73.926,90 dinara sa zateznom kamatom odbio.

Odlučujući o žalbama stranaka, drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu za iznos od 73.926,90 dinara sa kamatom, a usvojio žalbu tuženog i prvostepenu presudu preinačio u usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 295.707,60 dinara sa traženom kamatom odbio. Drugostepeni sud nalazi da je potraživanje tužioca zastarelo, jer je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Po shvatanju drugostepenog suda, prvostepeni sud nije bio ovlašćen da u parničnom postupku utvrđuje postojanje krivičnog dela iz koga potiče šteta, a kako postojanje tog dela iz koga potiče šteta nije utvrđeno pravnosnažnom krivičnom presudom to nema mesta primeni roka zastarelosti naknade štete iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima već roka zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je šteta za tužioca nastala 01.10.2006. godine, a tužba podneta 03.01.2013. godine, po oceni drugostepenog suda potraživanje tužioca je zastarelo na osnovu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je i preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva tužioca i u tom delu tužbeni zahtev tužioca odbio.

Osnovano u reviziji tužilac ističe da je drugostepena presuda u preinačenom delu doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Zakonom o obligacionim odnosima je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2.); kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.); neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu (član 380. stav 5. ); u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze (član 941. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja, da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje, ako posebnim propisima nije drukčije određeno i da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12. stav 1. i 2.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisane članom 377. Zakona o obligacionim odnosima (tzv. privilegovani rok) može se primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku. Međutim, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih bi bilo nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča bilo zbog toga što je učinilac umro ili je nedostupan organima gonjenja ili je nepoznat, parnični sud je u takvom slučaju ovlašćen da utvrdi kao prethodno pitanje da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela jer ono može postojati i kada je krivični postupak izostao. Stoga je prvostepeni sud imao ovlašćenje da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, što je i učinio u konkretnom slučaju jer je utvrdio da je šteta prouzrokovana radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela teškog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koju je propisana kazna od jedne do osam godina zatvora za koje zastarelost krivičnog gonjenja nastupa u roku od 10 godina u smislu člana 103. KZ.

Pogrešan je zaključak apelacionog suda da se na konkretan slučaj ne može primeniti privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima već rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (tri odnosno pet godina od nastale štete).

Naime, u članu 380. Zakona o obligacionim odnosima data su sva posebna pravila o zastarelosti potraživanja iz ugovora o osiguranju s tim da za zastarelost iz tih ugovora važe opšte odredbe odeljka o zastarelosti, ukoliko eventualno u ovom članu nije i u tom pogledu nešto posebno određeno. Odredbom stava 5. člana 380. Zakona utvrđeno je da neposredni zahtev oštećenog lica prema osiguravaču u smislu člana 941. Zakona o obligacionim odnosima, to jest po osnovu direktne tužbe prema osiguravaču, zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu, što znači da se na zastarelost ovog potraživanja primenjuju opšte odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376., odnosno člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilno je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje, a primenjujući gore navedene zakonske odredbe, odlučujući o prigovoru zastarelosti tuženog, zaključio da nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja a samim tim i zastarelost potraživanja tužioca u smislu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, šteta je nastupila 01.10.2006. godine a tužba podneta 03.01.2013. godine u roku za zastarelost krivičnog gonjenja.

Prema utvrđenim činjenicama vozilo kojim je upravljao sada pokojni GG u vreme nastanka saobraćajne nezgode bilo je osigurano kod tuženog po polisi obaveznog osiguranja od auto odgovornosti. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka i ostalih izvedenih dokaza, prvostepeni sud je utvrdio da je osnovni uzrok saobraćajne nezgode bio na strani osiguranika tuženog, pa je prvostepeni sud na osnovu svih utvrđenih činjenica zaključio da je šteta prouzrokovana radnjom koja u sebi ima elemente krivičnog dela iz člana 297. stav 4. u vezi sa članom 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, pa je primenjujući odredbe člana 897, 940, 941, 380. stav 5, člana 192. i člana 189. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženog da tužiocu nadoknadi štetu u visini od 295.707,60 dinara. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je uvažavanjem revizije tužioca u ovom delu preinačio drugostepenu presudu u preinačenom delu prvostepene presude tako što je žalbu tuženog odbio i prvostepenu presudu potvrdio u usvajajućem delu tužbenog zahteva tužioca i u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio predlog tužioca za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj po osnovu člana 404. ZPP, zbog ujednačavanja sudske prakse, u delu odluke u kojem je drugostepenom presudom odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu tužbenog zahteva tužioca za iznos od 73.926,90 dinara sa kamatom. Naime, pravnosnažna presuda na koju se u reviziji tužilac poziva, a kojom je odlučeno o naknadi štete iz istog saobraćajnog događaja, ne sprečava sud da u ovoj parnici po zahtevu za naknadu štete iz istog štetnog događaja raspravlja o podeljenoj odgovornosti za štetu, nezavisno od toga da li je u prethodnoj parnici podeljena odgovornost utvrđena ili utvrđivana. Ovo stoga, što pitanje podeljene odgovornosti se odnosi na činjenično pitanje, a ne na primenu materijalnog prava, pa se zbog toga i ne može dozvoliti revizija po osnovu odredbe člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužioca i po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP i odlučio da revizija nije dozvoljena.

Član 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisuje da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti (član 403. stav 1. i 3.) osim iz člana 404.

Član 403. stav 3. ZPP propisuje da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Kako po oceni revizijskog suda revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 404. ZPP, njena dozvoljenost ispitana je po citiranim opštim odredbama koje propisuje revizijski cenzus za dozvoljenost revizije.

Tužba je u predmetnom sporu podneta 03.01.2013. godine, podneskom od 28.10.2013. godine tužilac je opredelio svoje zahtev na iznos od 339.634,50 dinara. Kako vrednost predmeta spora koja se revizijom pobija po osnovu odredbe člana 404. ZPP je ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa, revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi žalbenog postupka, jer tužilac u delu kojim je pobijao prvostepenu presudu žalbom, a revizijom drugostepenu, nije uspeo u tom delu ni u žalbenom ni u revizijskom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. i 154. ZPP, tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka, koji se odnose na sastav revizije.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1, člana 404, člana 410. i člana 165. stav 1. ZPP odlučio na način opisan u izreci revizijske odluke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić