Ispitujući pravilnost pobijane drugostepene presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku –ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana. Nižestepeni sudovi su, suprotno obavezi da izvedu sve parnične radnje i da rasprave sva sporna pitanja na koja je ukazao Vrhovni kasacioni sud u revizijskim odlukama – rešenjima Rev 70/2013 od 30.01.2013. godine i Rev 387/2014 od 07.05.2014. godine, određeno shodnom primenom člana 398.stav 2., u vezi člana 419. ZPP, odlučili nižestepenim odlukama o tužbenom zahtevu što je imalo za posledicu pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno nezakonitost nižestepenih presuda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženima 02.08.2005. godine zaključio ugovor o zajedničkoj izgradnji poslovno-stambene zgrade overen pod Ov. br. ... . Tim ugovorom tužene su se između ostalog, kao titulari prava korišćenja na zemljištu, saglasile da tužilac na navedenom zemljištu, svojim sredstvima sagradi poslovno-stambenu zgradu i da im, po izgradnji, preda u svojinu stambene jedinice, u površini određenoj u ugovoru. Ugovorom je određeno da će ugovorne strane naknadno, aneksom ugovora o zajedničkoj gradnji, bliže odrediti udele svih ugovarnika, kao etažnih vlasnika. Posle izgradnje tužilac je predao tuženima stambene jedinice br. ..., ... i ..., ali one nisu sa njim zaključile aneks ugovora pa je tužilac podneo tužbu za utvrđenje svojine 25.06.2009. godine, a nakon čega je rešenjem Dn 108/2010 od 25.02.2011. godine izvršen zemljišno-knjižni upis prava etažne svojine. Predmet spora, prema tužbenom zahtevu postavljenom u tužbi, kako je navedeno 25.09.2009. godine, i konačno podneskom od 23.02.2015. godine, je zahtev tužioca za utvrđivanjem prava svojine na etažnim stanovima (br. ..., ... i ...), kao individualnim stvarima tuženih i pravo svojine na stanovima (..., ..., ..., ..., ... i ...), kao etažnoj svojini tužioca, kao graditelja. O delu tužbenog zahteva radi utvrđenja svojine tužioca na stambenim jedinicama br. ..., ..., ..., ..., ... i ..., pravnosnažno je odlučeno presudom Višeg suda u Nišu P 45/14 od 19.05.2015. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev, jer je tužilac i pre podnete tužbe ove stambene jedinice otuđio trećim licima.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiočev pravni interes u ovoj parnici proizlazi iz okolnosti da su tuženi odbili da zaključe aneks ugovora o zajedničkoj izgradnji od 02.08.2005. godine. S pozivom na član 194. ZPP, pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na etažnu svojinu tuženih.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu postojanja pravnog interesa i osnovanosti zahteva za utvrđenje etažne svojine tuženih.

S obzirom da je zahtev za utvrđenje etažne svojine tuženih na stanovima, kao posebnim delovima zgrade, predmet tužbenog zahteva (o kome su nižestepeni sudovi odlučili), osnovanost se ceni sa stanovišta interesa tužioca imajući u vidu materijalno-pravni odnos proizašao iz pravnog osnova za sticanje prava svojine i to u momentu podnošenja tužbe, saglasno članu 194.stav 1. i 2., u vezi sa članom 204. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, koje između stranaka nije sporno, u momentu podnošenja tužbe odnos parničnih stranaka, u vezi predmeta spora, je odnos tuženih kao suvlasnika idealnih delova zgrade i tužioca koji je pravo svojine preneo tuženima i trećim licima – koja su izvan parnice. Kada je predmet spora raskidanje suvlasničke zajednice sticanjem etažne svojine, saglasno članu 19. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, moraju učestvovati svi suvlasnici (ili pretpostavljeni vlasnici). Ovo stoga, jer su svi suvlasnici predmetne zgrade, uključujući i treća lica koja su izvan parnice, u pravnoj zajednici, povodom predmeta spora i imaju položaj jedinstvenih suparničara, saglasno članu 205. stav 1. tačka 1. ZPP. U tom cilju navedeni Zakon je propisao fikciju po kojoj se svi suparničari smatraju kao jedna parnična stranka, pa se suvlasnička zajednica ne može raskinuti bez učešća svih koji je čine.

Iz izložene argumentacije proizlazi da neprihvatanje suvlasnika da se njihovi idealni delovi opredele u smislu etažne svojine delova zgrade kao celine jeste opravdan pravni interes za vođenje parnice. Za ocenu navedene procesne pretpostavke bez značaja je okolnost da je tokom parnice rešenjem Osnovnog suda u Nišu Dn 108/2011 od 25.02.2011. godine dozvoljena etažna deoba predmetne stambeno-poslovne zgrade i uknjižba prava vlasništva na njenim posebnim delovima, u korist tuženih i trećih lica izvan parnice, jer se postojanje ove procesne pretpostavke ceni u momentu podnošenja tužbe. Međutim, postojanje pravnog interesa za vođenje parnice, odnosno pružanje pravne zaštite, ne vodi nužno i osnovanosti tužbenog zahteva, jer se osnovanost tužbenog zahteva ceni, između ostalog, sa stanovišta postojanja stvarne legitimacije koja podrazumeva učešće svih lica koja su u materijalno-pravnom odnosu povodom predmeta spora. U konkretnom slučaju nesumnjiva je činjenica da tuženi nisu jedini suvlasnici predmetne stambeno-poslovne zgrade.

Kako nižestepeni sudovi nisu postupili po nalogu Vrhovnog kasacionog suda i nisu na nesumnjiv način raspravili sadržinu materijalno-pravnog odnosa, pre svega u smislu stvarne legitimacije za meritorno odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva, morale su biti ukinute presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2826/2016 od 21.12.2016. godine i Višeg suda u Nišu P 18/16 od 01.07.2016. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će na pouzdan i nesumnjiv način raspraviti sadržinu materijalno-pravnog odnosa stranaka, u smislu primedbi iz ovog rešenja i odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci rešenja primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić