U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji su punomoćnici Zoran Janjić i Ivana Janjić, advokati iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., i tuženog VV iz ..., ..., čiji je punomoćnik Vuk Vučković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužilje i tuženog VV izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 816/16 od 13.04.2016. godine, u sednici održanoj 08.06.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tužilje i tuženog VV izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 816/16 od 13.04.2016. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužilje i tuženog VV za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 7495/14 od 10.06.2015. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete – gubitka zarade zbog potpune nesposobnosti za rad isplate novčanu rentu za period od 01.08.2009. godine do 01.11.2013. godine i to: dospeli iznos od 29.683,16 evra umanjen za 30% na ime doprinosa tužilje, što iznosi ukupno 20.778,21 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, a od 01.11.2013. godine pa ubuduće 1.031,93 evra umanjen za 30% na ime doprinosa tužilje, što ukupno iznosi 722,35 evra u dinarskoj protivvrednosti, svakog meseca, dok za to postoje zakonski uslovi, do 5-og u mesecu, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa rente, pa do isplate, odnosno od dospelosti svakog pojedinog obročnog potraživanja, kao i da se utvrdi da su tuženi u obavezi da tužilji naknade i 70% od sve buduće štete nastale u saobraćajnom udesu od 18.09.2005. godine, s tim da se ova obaveza tuženog „BB“ ograničava do visine osigurane sume, te da se obavežu tuženi da tužilji naknade troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom „BB“ naknad troškove parničnog postupka od 48.887,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 816/16 od 13.04.2016. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojena žalba tužilje, pa je preinačena prvostepena presuda te su tuženi obavezani da tužilji solidarno na ime naknade materijalne štete – gubitka zarade zbog potpune nesposobnosti za rad za period od 01.08.2009. godine do 01.11.2013. godine isplate 16.824,28 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, a tuženi VV još i 3.953,93 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, a od 01.11.2013. godine pa do 09.06.2015. godine, tuženi VV je obavezan da plaća mesečno 722,35 evra u dinarskoj protivvrednosti, svakog meseca, do 5-og u mesecu, sa zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati od dospelosti svakog mesečnog iznosa, pa do isplate, a od dana presuđenja 10.06.2015. godine tuženi VV je obavezan da tužilji mesečno na ime rente plaća 722,35 evra u dinarskoj protivvrednosti, svakog meseca, do 5-og u mesecu, sa zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati od dospelosti svakog mesečnog iznosa, pa do isplate, a zahev tuženog „BB“ za naknadu troškova je odbijen, dok je u preostalom pobijanom odbijajućem, a nepreinačenom delu žalba tužilje odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka od 432.908,58 dinara, a tuženi VV još i 159.089,72 dinara, sve za zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove žalbenog postupka od 150.908,60 dinara, a tuženi VV još i 69.089,70 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja i tuženi VV su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ("Sl. glasnik RS", br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz odredaba člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je povređena u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 18.09.2005. godine u naselju .... Tuženi VV upravljao je putničkim vozilom registarske oznake ..., na putu koji izlazi iz sela ka putu ... ...-... i u jednom trenutku ugledao putničko vozilo marke „...“, registarske oznake ... parkirano ispred jedne kuće i koje je svojim zadnjim delom zahvatalo zemljani deo puta, a prednjim levim delom se nalazilo na kolovozu, okrenuto u pravcu kojim se kretao tuženi, a pored kojeg vozila je video nekoliko ljudi. Tuženi je počeo da koči, ali u toj nameri nije uspeo, pa je prvo udario u GG, supruga tužilje, a nakon toga i u tužilju, koja je kritičnom prilikom pretrpela teške telesne povrede usled kojih je kod tužilje došlo do trajnog umanjenja životne aktivnosti od 45%, kao i do nastanka naruženosti srednjeg stepena najlakšeg oblika. Protiv VV je pred Opštinskim sudom u Knjaževcu vođen krivični postupak K 154/08 i isti je presudom od 14.05.2009. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi sa članom 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Tužilja i njen suprug su zbog pretrpljene nematerijalne i materijalne štete pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodili parnični postupak P 1750/2007 u kojem je presudom od 09.02.2009. godine delimično usvojen tužbeni zahtev, a prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu, sud je našao da postoji doprinos tužilaca nastanku štetnog događaja od 30%. Tokom postupka je utvrđeno i da je tužilja zbog pretrpljenih povreda bila sprečena da ide na posao u periodu od oktobra 2005. godine do 01.10.2008. godine i na taj način ostvari punu zaradu od 59.269,35 evra, kao i da je tužilja na ime bolovanja i rente za isti period primila novčanu naknadu od 29.541,12 evra, te razlika ova dva iznosa predstavlja iznos od 29.728,23 evra, a koji bi tužilja ostvarila po osnovu zarade da nije zbog pretrpljenih telesnih povreda povodom predmetnog saobraćajnog udesa bila sprečena za rad. Tužilji je u ... od strane Penzionog fonda dodeljena penzija zbog nesposobnosti za rad sa čijom isplatom se počelo 01.04.2006. godine do 31.07.2007. godine. Utvrđeno je i da je očekivano neto primanje tužilje bilo 1.693,41 evra, da je zbog nesposobnosti za rad primala penziju od 661,48 evra, te da bi tužilji trebalo da pripadne iznos razlike ova dva iznosa i to: 1.031,93 evra, a kako je tužilja sa 30% doprinela da šteta nastane, to joj na osnovu novčane rente pripada 722,35 evra do 31.07.2009. godine. ... penzioni fond je rešenjem od 12.06.2009. godine nastavio kao stalnu isplatu invalidske penzije, koja je tužilji odobrena rešenjem od 15.08.2006. godine, te odredio da će se isplata penzije vršiti najkasnije do 30.06.2016. godine kada tužilja ispunjava uslov za odlazak u starosnu penziju. Veštak ekonomsko-finansijske struke Željko Šarčević je dao dve varijante nalaza i to: prema prvoj varijanti iskorišćeno je više od limita 10.648,02 evra, dok prema drugoj varijanti, a koju varijantu je sud prihvatio, veštak je naveo da tuženi prilikom isplate nemačkom penzionom fondu nije vršio odbijanje od 30% koliko je doprinos tužilje predmetnoj šteti, te da obračunom iskorišćenosti limita koji iznosi 163.585,89 evra koji je trebalo biti isplaćen umanjenim za procenat doprinosa tužilje u ukupnom iznosu od 146.761,61 evra, ostalo bi neiskorišćeno od limita 16.824,28 evra.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje u celosti, sa obrazloženjem da je potraživanje tužilje zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Pobijanom odlukom, drugostepeni sud je, ocenivši da u konkretnom slučaju nije nastupila zastarelost potraživanja, preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužilji solidarno naknade materijalnu štetu na ime gubitka zarade zbog potpune nesposobnosti za rad, kao i tuženog VV da tužilji naknadi materijalnu štetu na ime gubitka zarade, kao i da joj na ime rente mesečno plaća 722,35 evra, sve bliže navedeno u izreci pobijane odluke, pri tome imajući u vidu i doprinos tužilje nastanku štete od 30%.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odlučivanje drugostepenog suda o tužbenom zahtevu tužilje za naknadu štete je zasnovano na pravilnoj primeni odredaba člana 941. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, te odredbe člana 195. ZOO, te su neosnovani revizijski navodi tužilje i tuženog VV o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Stupanjem na snagu Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni glasnik RS", br. 55/2004), saglasno članu 245. stav 1. ovog zakona, i dalje su ostale na snazi odredbe člana 73 – 108. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ" br. 30/96, 57/98, 53/99 i 55/99), koji je bio na snazi u vreme nastanka štete. Odredbe ovog zakona u ovom delu prestale su da važe stupanjem na snagu Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (''Sl. glasnik RS'' br. 51/2009, 78/2011) osim odredaba člana 86. koje prestaju da važe po isteku pet godina od dana stupanja na snagu Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Odredbom člana 86. stav 1. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni glasnik RS", br. 55/2004), propisano je da najniži osigurani iznosi na koje se mora ugovoriti osiguranje od autoodgovornosti za autobuse i teretno vozilo iznosi 200.000 SAD dolara, a za ostala motorna vozila - 100.000 SAD dolara, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan zaključenja ugovora o osiguranju Zakona o osiguranju imovine i lica, dok je stavom 2. istog člana propisano da ako iznos iz stava 1. ovog člana nije dovoljan da se naknade sve štete prouzrokovane istim štetnim događajem, prvenstveno se naknađuju štete na licima.

Obligacioni odnosi koji nastaju iz prouzrokovanja štete uređeni su odredbama Zakona o obligacionim odnosima (član 1. ZOO). U članu 155. ovog zakona je propisano da je šteta umanjenja nečije imovine (obična šteta) i sprečavanja njenog uvećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Odredbom člana 178. stav 1. ZOO propisano je da u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice, dok je članom 177. stav 3. istog zakona propisano je da se imalac oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete.

Oderedbom člana 186. ZOO propisano je da obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, dok je u odredbom člana 195. stav 1. istog zakona propisano da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, a stavom 2. ovog člana zakona propisano je, da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi, da u slučaju kada je šteta prouzrokovana motornim vozilom kojim je upravljao tuženi VV, tuženi „BB“ i tuženi VV su u obavezi da tužilji, kao oštećenoj naknade materijalnu štetu u vezi sa povredom tela ili narušavanjem zdravlja. Naime, pravilno je drugostepeni sud zaključio da su oba tužena, kao osiguravač i imalac motornog vozila, odgovorni za štetu nastalu u udesu izazvanom motornim vozilom u pokretu. Kod utvrđene činjenice da je tužilja imala svojstvo trećeg lica, to ima pravo na naknadu štete nastale u saobraćajnoj nezgodi kada je vozilo tuženog udarilo tužilju koja se nalazila pored parkiranog vozila marke „...“, prema odredbi člana 940. i 941. ZOO od prvotuženog kao osiguravača motornog vozila, a od drugotuženog, kao imaoca motornog vozila u smislu člana 178. stav 1. ZOO. To znači da u konkretnom slučaju prvotuženi, kao osiguravač, solidarno odgovara za štetu u granicama sume osiguranja, a drugotuženi, kao imalac motornog vozila duguje naknadu cele štete. Drugostepeni sud je pravilno utvrdio da postoji doprinos tužilje od 30% nastanku štete, te je tuženi VV u smislu odredbe člana 177. stav 3. ZOO delimično oslobođen odgovornosti i po tom osnovu umanjen iznos koji je dužan naknaditi tužilji na ime materijalne štete koju je pretrpela po osnovu umanjene zarade i rente.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se obaveza tuženog „BB“, kao osiguravača po osnovu ugovora o osiguranju korisnika, kao sopstvenika motornog vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima ceni prema ugovorenoj osiguranoj sumi, te da je u konkretnom slučaju ostalo neiskorišćeno od limita osigurane sume 16.824,28 evra, a što je utvrđeno na osnovu nalaza i mišljenja ekonomsko-finansijske struke Željka Šarčevića, a koji je sud prihvatio kao pravilan i dat u skladu sa pravilima struke. Kako utvrđeni iznos štete prelazi iznos osigurane sume to je obaveza tuženog „BB“, da tužilji nadoknadi pretrpljenu štetu samo u srazmeri između osigurane sume i utvrđenog iznosa štete, odnosno u konkretnom slučaju do neiskorišćenog limita od 16.824,28 evra, a za koji iznos je obavezao tužene da tužilji solidarno naknade materijalnu štetu na ime gubitka zarade za period od 01.08.2009. godine do 01.11.2013. godine, dok je u preostalom delu do ukupno 20.778,21 evra odnosno za iznos od 3.953,93 evra po navedenom osnovu obavezao tuženog VV da tužilji naknadi materijalnu štetu, sve sa pripadajućom kamatom.

Osim navedenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je pravni zaključak drugostepenog suda da je obaveza tuženog VV, kao štetnika da tužilji naknadi izmaklu korist u vidu izgubljene zarade, a u smislu odredbe člana 189. stav 1. ZOO kojom je propisano da oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, dok je u stavu 3. propisano da će se pri oceni visine izmakle koristi uzeti u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Drugostepeni sud je pravilno utvrdio da je očekivano neto primanje tužilje bilo 1.693,41 evra, da je zbog nesposobnosti za rad primala penziju od 661,48 evra, te da bi tužilji trebalo da pripadne iznos razlike ova dva iznosa i to: 1.031,93 evra, a kako je tužilja sa 30% doprinela da šteta nastane, to joj na osnovu izgubljene zarade pripada 722,35 evra u dinarskoj protivvrednosti. U tom smislu drugostepeni sud je tuženog VV obavezao da od 01.11.2013. godine do 09.06.2015. godine plaća mesečno 722,35 evra u dinarskoj protivvrednosti, svakog meseca, do 5-og u mesecu, sa zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati od dospelosti svakog mesečnog iznosa, pa do isplate, na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, a od dana presuđenja 10.06.2015. godine je obavezan da tužilji mesečno na ime rente plaća 722,35 evra u dinarskoj protivvrednosti, svakog meseca, do 5-og u mesecu, sa zateznom kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati od dospelosti svakog mesečnog iznosa, pa do isplate, sve dok za to postoje zakonski uslovi, a u smislu odredbe člana 195. ZOO.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414 stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilji i tuženom VV nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nisu uspeli u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić