U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca Stečajna masa „AA“ iz ..., ul. ... br. ..., koga zastupa punomoćnik Miroslav Perković, advokat iz ..., protiv tuženog Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije Republike Srbije, ul. Terazije br.23, Beograd, pravni sledbenik Agencije za privatizaciju, i umešača na strani tužioca BB, ... br. ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Petrović i Bojana Đorđević, advokati iz ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 75.103.445,24 dinara, odlučujući o reviziji umešača na strani tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.1962/17 od 08.06.2017. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 19.10.2017. godine, sledeću:

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija umešača na strani tužioca BB, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.1962/17 od 08.06.2017. godine u delu kojim je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev, kojim je traženo da se utvrdi da prestaje da važi i da proizvodi dejstvo bankarska garancija BB, br. CG ... od 28.10.2009. godine u iznosu od 50.270.000,00 dinara, kao neosnovana.

ODBIJA SE zahtev tužene Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije Republike Srbije za naknandu troškova revizijskog postupka, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Subotici 1P 235/15 od 17.01.2017. godine u stavu I izreke odbijen je u celosti kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca koji glasi: „Obavezuje se tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije da isplati tužiocu iznos od 75.103.445,24 dinara na ime stvarne štete u vrednosti uloženih sredstava VV ... . Utvrđuje se da prestaje da važi i da proizvodi dejstvo bankarske garancije BB, br.CG ... od 28.10.2009. godine u iznosu od 50.270.000,00 dinara.“ U stavu II izreke obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 390.780,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž.1962/17od 08.06.2017. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i umešača na strani tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Subotici 1P 235/15 od 17.01.2017. godine.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.1962/17od 08.06.2017. godine u delu koji se odnosi na odluku o pravnom dejstvu bankarske garancije, umešač na strani tužioca BB, preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju, tužena je u celini osporila navode iz revizije i predložila Vrhovnom kasacionom sudu da reviziju umešača odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražila i opredelila.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ 72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija umešača nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Druge bitne povrede postupka revident ne ističe.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrđeno, dana 21.02.2007. godine zaključen je Ugovor o prodaji kapitala metodom javne aukcije između Agencije za privatizaciju Republike Srbije, kao prodavca i Privrednog društva za proizvodnju, trgovinu i usluge GG iz ..., kao kupca - pravnog prethodnika tužioca. Ugovor je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod br.Ov. ... od 21.02.2007. godine.

Na osnovu navedenog Ugovora Agencija za privatizaciju je u okviru zajedničke ponude prodala 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije DD za proizvodnju i remont šinskih vozila i druge opreme ĐĐ što čini 30,52% ukupnog kapitala i 100% učešća u DD ... u kapitalu subjekta što iznosi 56,60% ukupnog kapitala subjekta tj. ukupno se prodalo 86,92% kapitala subjekta privatizacije VV iz ... po ukupnoj kupoprodajnoj ceni u iznosu od 59.700.000,00 dinara.

Umešač na strani tužioca BB je garantovala da će kupac subjekta privatizacije ispuniti obavezu iz člana 5.2.1. ugovora a to je obaveza investicionog ulaganja u iznosu od 50.270.000,00 dinara. Ovom garancijom banka se neopozivo i bezuslovno obavezala da će platiti svaki iznos koji ne prelazi iznos garantovane obaveze od 50.270.000,00 dinara po prijemu prvog pismenog poziva i pisane izjave Agencije da kupac nije izvršio obavezu investicionog ulaganja shodno članu 5.2.1. ugovora.

U postupku je utvrđeno da je Agencija za privatizaciju u kontroli ispunjenja ugovorne obaveze kupca kapitala u odnosu na subjekt privatizacije sačinila 7 izveštaja koji su u vezi izvršavanja obaveza investiranja, kontinuiteta poslovanja i socijalnog programa. Nakon izvršene kontrole ispunjenja ugovorenih obaveza, Agencija za privatizaciju je dana 09.09.2009. godine pravnom prethodniku tužioca dostavila obaveštenje o ostavljanju naknadnog roka do 23.09.2009. godine za izvršenje investicione obaveze uz istovremeno dostavljanje potvrde revizora. Dana 02.11.2009. godine tuženi je izdao zahtev za naplatu po garanciji br.GC ... BB i izjavu da kupac, odnosno pravni sledbenik kupca, nije izvršio svoju obavezu investicionog ulaganja shodno čl. 5.2.1. ugovora, a dana 03.11.2009. godine Agencija za privatizaciju uputila je ovde tužiocu kao pravnom sledbeniku kupca kapitala obaveštenje o raskidu ugovora o prodaji kapitala metodom javne aukcije subjekta VV ... zbog neispunjenja. U obaveštenju se navodi da kupac kapitala subjekta privatizacije nije izvršio obavezu investiranja u skladu sa klauzulom 5.2.1. osnovnog ugovora, niti je obezbedio kontinuitet poslovanja subjekta u pretežnoj delatnosti za koju je isti bio registrovan na dan održavanja aukcije u skladu sa klauzulom 5.3.2 osnovnog ugovor,a kao i da nije izvršio obaveze socijalnog programa iz Aneksa 1 osnovnog ugovora. Istog dana odlukom Agencije za privatizaciju izvršen je prenos kapitala subjekta privatizacije VV ... Akcijskom fondu koji kapital je podeljen na 202.460 akcija oznake ... ukupne nominalne vrednosti 121.426,00 dinara. Nad tužiocem je dana 02.02.2012. godine otvoren postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Subotici St 441/11.

Prvostepeni sud je zaključio da je investiranje u subjekt privatizacije izvršeno u skladu sa ugovorom, ali je utvrdio da tužilac nije u potpunosti izvršio sve preuzete obaveze iz ugovora o kupovini društvenog kapitala. Utvrdio je da kupac kapitala- tužilac nije izmirio obaveze u vezi zarade zaposlenih, doprinose za zdravstveno osiguranje za 2005. godinu, doprinose za PIO za 2006. godinu, zdravstveno osiguranje za 2006. godinu, da nisu izmireni doprinosi za 2007. godinu i dva meseca za 2008. godinu, kao i drugi deo zarade za jul i zarada za avgust 2009. godine. Polazeći od činjenice da su obaveze koje se tiču realizacije socijalnog programa podjednako pravno relevantne kao i obaveze o isplati ugovorene kupoprodajne cene investicionog ulaganja u subjektu privatizacije, jer se cilj privatizacije može ostvariti samo potpunom realizacijom svih ugovornih obaveza, prvostepeni sud je zaključio da je ispunjen zakonski razlog za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala i da je raskid ugovora skrivio tužilac. Zbog toga tužilac nema pravo na naknadu štete i pravo na utvrđenje da je prestala da važi bankarska garancija.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda samo u delu u kome je navedeno da je investiranje izvršeno u skladu sa ugovorom, već zaključuje, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, da ni ova ugovorena obaveza nije ispunjena. Obaveza investiranja po oceni drugostepenog suda, smatra se izvršenom tek kada je stavljena u funkciju obavljanja poslovne delatnosti, kada je izvršena kao trajna investicija u osnovna sredstva subjekta privatizacije, što u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao. U preostalom delu drugostepeni sud prihvata kao pravilan zaključak prvostepenog suda da nisu izvršene ni ugovorene obaveze koje se odnose na zarade zaposlenih, doprinose zdravstveno osiguranje za 2005. godinu, doprinose za PIO za 2006. godinu, zdravstveno osiguranje za 2006. godinu, da nisu izmireni doprinosi za 2007. godinu i dva meseca za 2008. godinu kao i drugi deo zarade za jul i zarada za avgust 2009. godine.

Prema stanovištu drugostepenog suda, tužena je raskinula ugovor o prodaji kapitala, saglasno članu 7. tačka 2. Ugovora dostavljanjem obaveštenja tužiocu dana 03.11.2009. godine, a garanciju je predala na naplatu banci 02.11.2009. godine, jer tužilac nije izvršio ugovorene obaveze u subjektu privatizacije. Kako je ugovor raskinut krivicom tužioca, on saglasno odredbi člana 41a Zakona o privatizaciji gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa kao i sva prava i potraživanja po osnovu tog ugovora, pa i pravo na vraćanje predmetne garancije. Iz navedenih razloga nije osnovan zahtev tužioca ni za naknadu štete niti tužilac ima pravo na povraćaj bankarske garancije, odnosno na utvrđenje da je ista prestala da važi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno drugostepeni sud, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, primenio materijalno pravo i to relevantne odredbe Zakona o privatizaciji i Ugovora o prodaji društvenog kapitala, kada je doneo pobijanu presudu. Razloge koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci, prihvata i revizijski sud.

Navodi iz revizije umešača na strani tužioca nisu osnovani.

Umešač na strani tužioca BB je izdala bankarsku garanciju CG ... od 28.10.2009. godine kojom je neopozivo i bezuslovno garantovala da će platiti svaki iznos ili iznose koji ne prelaze ukupan iznos garantovane obaveze od 50.270.000 RSD po prijemu prvog pismenog poziva i pismene izjave Agencije da kupac nije izvršio svoju obavezu investicionog ulaganja shodno članu 5.2.1. ugovora o privatizaciji. Garancija je važila najkasnije do 20.12.2009. godine.

U postupku je utvrđeno da kupac subjekta privatizacije- tužilac, nije ispunio više ugovorenih obaveza i to pre svega obavezu investiranja iz člana 5. 2.1. ugovora, za koju je i data navedena garancija a zatim ni druge ugovorene obaveze koje se odnose na isplate zarada zaposlenih, doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje zaposlenih.

Tužena je dana 2.11.2009. godine izdala zahtev za naplatu po garanciji br.GC ... BB i izjavu da kupac, odnosno pravni sledbenik kupca nije izvršio svoju obavezu investicionog ulaganja shodno čl. 5.2.1. ugovora. Dana 03.11.2009. godine, tužena je dostavila obaveštenje tužiocu da raskida ugovor o prodaji kapitala.

Revident – umešač na strani tužioca, ističe da je drugostepeni sud pogrešno utvrdio da kupac kapitala nije ispunio obavezu investiranja u skladu sa kupoprodajnim ugovorom, za koju je izdao garanciju. Revident dalje, vrši ocenu dokaza te izvodi zaključak da je obaveza investiranja za koju je data garancija u celini ispunjena i da su se stekli uslovi da se utvrdi da je prestala da važi i da proizvodi pravno dejstvo bankarska garancija.

Prema odredbi člana 1083. Zakona o obligacionim odnosima, bankarskom garancijom se obavezuje banka prema primaocu garancije (korisniku) da će za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu po dospelosti, izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi iz garancije.

Prema odredbi člana 1087. Zakona o obligacionim odnosima, kada je u pitanju bankarska garancija sa klauzulom „bez prigovora“, „na prvi poziv“, kao što je u konkretnom slučaju, banka garant može istaći prigovore koji se odnose na samu garanciju, kao što su nepostojanje bitnih elemenata garancije, isticanje roka važnosti garancije, kao i prigovor zastarelosti.

Banka garant kod ove vrste garancije ne može istaći nijedan prigovor iz osnovnog posla kao što su: da je ugovor ništav, da je ugovor rušljiv, da korisnik garancije nije ispunio svoju obavezu i iz osnovnog ugovora, da je obaveza nalogodavca kao dužnika zastarela ili da je ispunjenje obaveze nalogodavca kao dužnika postalo nemoguće.

Revident (banka garant) tvrdi da je obaveza iz ugovora za koju je data garancija izvršena i da je samim tim prestala da važi i da proizvodi pravno dejstvo garancija. To je prigovor iz osnovnog posla koji se ne može istaći po odredbi člana 1087. Zakona o obligacionim odnosima.

Agencija za privatizaciju je u roku važenja garancije i u roku važenja ugovora, dana 02.11.2009. godine, podnela zahtev za naplatu bankarske garancije, zbog toga što nije ispunjena ugovorena obaveza za koju je izdata garancija. Pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji, odredbi člana 1083. i 1087. Zakona o obligacionim odnosima i odredbi člana 5.2.1 i 7.2. Ugovora o prodaji kapitala od 21.02.2007. godine, doneta je pobijana presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev u celini.

Odlučujući o zahtevu tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari, pa samim tim ni troškovi koji su nastali povodom sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove koji bi se dosudili na teret tužioca.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud u skladu sa procesnim ovlašćenjima iz člana 414. i 165. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić