U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG i DD, svi iz ..., čiji je punomoćnik Vojkan Simić, advokat iz ..., protiv tuženog ĐĐ, iz …, čiji su punomoćnici Branislav Glogonjac i Saša Lukić, advokati iz ..., radi zaštite od nasilja u porodici i izdržavanja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 481/17 od 27.07.2017. godine, u sednici održanoj 18.01.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 481/17 od 27.07.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1786/16 od 28.03.2017. godine, stavom prvim izreke, određena je mera zaštite od nasilja u porodici i zabranjeno tuženom da na bilo koji način uznemirava tužioce i naloženo mu da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilaca, stavom drugim izreke, određena je mera zaštite od nasilja u porodici i zabranjeno tuženom da se približava tužiocima na udaljenosti manjoj od 300 metara i naloženo tuženom da se uzdržava od približavanja tužiocima na ovoj udaljenosti, dok je stavom trećim izreke, određena mera zaštite od nasilja u porodici i zabranjeno tuženom da se približava mestu stanovanja tužilaca na udaljenosti manjoj od 300 metara i naloženo tuženom da se uzdržava od približavanja mestu stanovanja tužilaca na ovoj udaljenosti i odlučeno je da će određene mere zaštite od nasilja u porodici trajati godinu dana od dana donošenja presude. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužilji AA plaća na ime supružničkog izdržavanja 10.000,00 dinara, svakog 01-og do 05-og u mesecu za tekući mesec, počev od 06.12.2012. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi ili se obaveza ne izmeni drugom sudskom odlukom, na račun koji se vodi kod EE ..., s tim da će dospele, a neplaćene iznose platiti odjednom. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu GG plaća na ime izdržavanja 10.000,00 dinara, svakog 01-og do 05-og u mesecu za tekući mesec počev od 06.12.2012. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi ili se obaveza ne izmeni drugom sudskom odlukom, na račun koji se vodi kod EE ..., s tim da će dospele, a neplaćene iznose platiti odjednom. Stavom šestim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca kojim su tražili da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici i zabrani tuženom da se približava mestu rada tužilaca, kao i da se naloži tuženom da se iseli iz stana označenog kao stan “A“, površine 76,60 m2 i terase površine 13,50 m2, magacina sa garažom u suterenu zgrade, ukupne površine 162,40 m2, koji je delom pretvoren u stan, jednog lokala-poslovnog prostora u prizemlju zgrade površine 73,70 m2 i terase površine 17,40 m2, koji se nalaze u zgradi u ... u Ul. ... ..., koja je u postupku legalizacije, koja je izgrađena na kp. br. ... KO ..., upisana u LN ... i da se naloži tuženom da tužiocima preda navedene nepokretnosti i da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici i naloži tužiocima da se usele u navedene nepokretnosti. Stavom sedmim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca AA i GG, koji se odnosi na izdržavanje i to od dosuđenih po 10.000,00 dinara do traženih po 20.000,00 dinara. Stavom osmim izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova postupka plati 196.875,00 dinara. Stavom devetim izreke odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužilaca da im tuženi na ime troškova postupka plati preko dosuđenih 196.875,00 dinara do traženih 443.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 481/17 od 27.07.2017. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i osmom izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Tužioci su dali odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U sporovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA i tuženi zasnovali su vabračnu zajednicu 1985. godine, 04.03.2004. godine zaključili brak, koji brak je razveden 11.07.2011. godine. Tužioci DD, BB, VV1 (koja je u toku postupka promenila lično ime u VV) i GG su deca tužilje AA i tuženog. Tuženi je dugi niz godina kontinuirano vršio psihičko i fizičko nasilje prema tužilji AA, a posle i prema deci, ovde tužiocima, što je prouzrokovalo njihovo napuštanje porodične kuće u aprilu 2012. godine, od kada tužioci žive kao podstanari. Tužioci iz straha od tuženog, kako ih tuženi ne bi pronašao, menjaju mesto stanovanja. Odnosi tužilaca i tuženog su i nakon skoro pet godina loši, tenzija između njih i strah tužilaca od novog nasilja i dalje postoji, što je posledica poremećenih odnosa dugi niz godina i nasilja koje je tuženi vršio. Prema tužilji AA psihičko i fizičko nasilje je bilo gotovo svakodnevno, posle svake greške sledile su batine, čemu su često prisustvovala i deca, koja bi i sama dobijala batine, i kada su pokušavala da zaštite majku, i u drugim situacijama kada nisu odgovorila na zahteve i očekivanja tuženog, koji ih je tukao i raznim predmetima, a tužilja AA je bila više puta hospitalizovana, rebra i vilica su joj bili polomljeni, imala je i drugih lakih povreda. Tuženi je tužilji AA stavljao nož pod grlo, sinu DD pištolj u usta, pretio mu pištoljem govoreći da je, dok mu radi kažiprst, najjači u kući, kao i ostaloj deci, kojima je govorio da će im majci odseći glavu i staviti je na sto, kao i na razne druge načine bliže opisane u prvostepenoj presudi. O povredama tužilaca nema medicinske dokumentacije, niti prijava policiji.

Tužioci od napuštanja porodične kuće, aprila 2012. godine, žive u iznajmljenom stanu, za koji su zakupnina i režijski troškovi 200 evra mesečno. Tužilja AA je nezaposlena, prijavljena je Nacionalnoj službi za zapošljavanje od 20.11.2012. godine, slabog je zdravstvenog stanja (boluje od štitne žlezde, ima trombozu i ciste), koje je ograničava samo na pojedine poslove, za terapiju, koja joj je propisana, izdvaja oko 15.000,00 dinara mesečno, za hranu, odeću i obuću oko 30.000,00 dinara mesečno. Od imovine poseduje imovinu koju je stekla u zajednici sa tuženim, ne koristi je, jer je u posedu tuženog, pomažu joj deca, koja povremeno rade. Tužilac DD je … u ..., po ugovoru na određeno vreme, zaradi oko 60.000,00 dinara mesečno. Tužilja ŽŽ povremeno radi, trenutno je nezaposlena. Tužilja VV od skora živi u inostranstvu, dolazi u ..., povremeno šalje novac. Tužilac GG je rođen ... godine, na završnoj je godini Fakulteta ... u statusu samofinansirajućeg studenta, prvu godinu studija upisao je ... godine, godišnje mu je za školarinu potrebno oko 98.000,00 dinara, za knjige 10.000,00 dinara, za prijavu ispita 600,00 dinara, a u vanrednim rokovima i po 1.000,00 dinara, prijavi prosečno deset ispita godišnje, za hranu, odeću i obuću mesečno mu je potrebno oko 30.000,00 dinara. Nepokretnost, koju mu je tuženi poklonio ne koristi, jer je u posedu tuženog. Povremeno je obavljao honorarne poslove, kao novinar i mesečno je zarađivao 30.000,00 dinara, kako bi mogao da studira, pomagali su mu brat i sestre. Tuženi je nezaposlen, podneo je zahtev za penziju, o kom zahevu nije odlučeno. Obavljao je delatnost kao preduzetnik u „ZZ“, prema izveštaju poreske uprave ostvarivao je neto prihod od 270.000,00 dinara godišnje, sa radom je prestao 18.08.2014. godine, živi od ušteđevine, koja će mu biti dovoljna najmanje za naredne dve godine. Mesečne potrebe su mu od 200 do 300 evra, pomaže mu sin ĐĐ, tako što povremeno plaća troškove stanovanja, zajedno se hrane. Za lekove za pritisak potrebno mu je 600,00 dinara mesečno, redovno kontroliše ramena, nakon operacije …, od koga je lečen u periodu 2001/2006. godine. Poseduje njivu u ..., stan u Ulici ..., koji nije završen, prodao je osam stanova u zgradi u Ulici ..., u kojoj je ranije živeo sa tužiocima, ostala su mu dva stana, u jednom živi on, a u drugom njegov sin ĐĐ. Lokal trenutno ne izdaje, stanove i lokal je poklonio tužiocima, ali je pokrenuo postupak za raskid ugovora, zbog neblagodarnosti.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da opisano ponašanje tuženog predstavlja nasilje u porodici u smislu člana 197. stav 2. tačka 1. i 6. Porodičnog zakona i da su ispunjeni zakonom propisani uslovi za pružanje zaštite od nasilja u porodici. Odlučujući o zahtevu tužilaca pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su tuženom, u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona, izrekli odgovarajuće mere zaštite od nasilja.

Naime, prema članu 197. stav 1. Porodičnog zakona, nasilje u porodici jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu 2. istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici, koji se u praksi najčešće ispoljavaju.

Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje, da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici, nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost i višekratnost takvog ponašanja), već je u određenim situacijama dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici.

Mere zaštite od nasilja u porodici propisane su članom 198. stavom 2. Porodičnog zakona. Izvršeno porodično nasilje, bez obzira na intenzitet i oblik ispoljavanja, dovoljan je razlog za izricanje mera porodično pravne zaštite, pri čemu treba imati u vidu da izricanje mera zaštite od porodičnog nasilja ima mesta i u periodu kada nasilnik ne ispoljava nasilje. Mere zaštite moraju biti efikasne i svrsishodne, kako bi mogle ostvariti svoj cilj na planu prevencije, kako posebne tako i opšte, a njihov krajnji cilj je zaštita porodice kao osnovne ali i najznačajnije zajednice ljudskog društva, kako kao celine, tako i svakog njenog člana pojedinačno. Mere zaštite od nasilja u porodici, kao i njihov broj i vrsta, odmeravaju se u skladu sa utvrđenim stepenom verbalnog nasilja koje je nasilnik ispoljio prema žrtvi nasilja, preduzetim fizičkim napadima, težini povreda i uznemiravanju koje žrtva nasilja trpi od nasilnika, kao i procenom opasnosti od ponavljanja nasilja. Prilikom izbora mere koju će sud odrediti mora se uzeti u obzir i maksimalno uvažiti mišljenje žrtve o stepenu opasnosti koja joj preti, jer se zaštita pruža žrtvi, pa njena subjektivna procena zasnovana na dotadašnjim odnosima sa nasilnikom predstavlja osnovni element koji sud uzima u obzir, kada bira meru koju će u konkretnom slučaju odrediti. Zakonom propisane mere zaštite nisu samo kazna za učinioca nasilja u porodici, one imaju i preventivno dejstvo, jer opominju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da ubuduće ponovi svoje delo, zbog čega deluju i u cilju sprečavanja ponavljanja nasilničkog ponašanja.

Kod utvrđenog da je tuženi prema tužilji AA vršio psihičko i fizičko nasilje koje je bilo gotovo svakodnevno, da su posle svake greške sledile batine, čemu su često prisustvovala i deca, koja bi i sama dobijala batine, i kada su pokušavala da zaštite majku i u drugim situacijama kada nisu odgovorila na zahteve i očekivanja tuženog, koji ih je tukao i raznim predmetima, da je tužilja AA bila više puta hospitalizovana, da su joj rebra i vilica bili polomljeni, da je imala i drugih lakih povreda, da je tuženi tužilji AA stavljao nož pod grlo, sinu DD pištolj u usta, da mu je pretio pištoljem govoreći da je, dok mu radi kažiprst, najjači u kući, kao i ostaloj deci, kojima je govorio da će im majci odseći glavu i staviti je na sto, kao i na razne druge načine, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, opisano ponašanje tuženog prema tužiocima predstavlja nasilje u porodici, u smislu člana 197. stav 2. tačka 1. i 6. Porodičnog zakona. S obzirom na ovakvo ponašanje tuženog, koje je prouzrokovalo napuštanje porodične kuće od strane tužilaca u aprilu 2012. godine, od kada tužioci žive kao podstanari, kao i da tužioci iz straha od tuženog, kako ih tuženi ne bi pronašao, menjaju mesto stanovanja, te da su odnosi tužilaca i tuženog i nakon skoro pet godina loši, da tenzija između njih i strah tužilaca od novog nasilja i dalje postoji, to su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su tuženom u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona izrekli mere zaštite od nasilja u porodici. Mere je bilo neophodno odrediti i u odnosu na tužioce DD i VV, iako isti borave u inostranstvu, s obzirom da isti dolaze u ... . Trajanje izrečenih mera adekvatno je stepenu verbalnog i fizičkog nasilja koje je tuženi ispoljio prema tužiocima, izraženoj upornosti i stvorenom riziku od mogućih posledica po integritet i duševno zdravlje tužilaca. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Revizijom se neosnovano ukazuje na krivičnopravni aspekt nasilja u porodici u smislu izazivanja konkretne opasnosti po tužioce, kao oštećene, međutim, Porodični zakon ne zahteva takve posledice, niti traži da se radi o modelu ponašanja tuženog, kao uslovu za postojanje nasilja i osnovu za izricanje mere zaštite od istog.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo, kada je obavezan tuženi da tužilji AA plaća na ime supružničkog izdržavanja 10.000,00 dinara mesečno, počev od 06.12.2012. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, s obzirom na to da tužilja nema dovoljno sredstava za izdržavanje i nezaposlena je, pri čemu je i narušenog zdravlja, pravilnom primenom člana 151. stav 1. i 3. Porodičnog zakona.

Članom 151. stavom 1. Porodičnog zakona, propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, dok je stavom 3. istog člana propisano da nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi iz člana 151. stav 1. i 3. i člana 160. Porodičnog zakona, koji se u konkretnom slučaju tiču uslova i visine supružničkog izdržavanja. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi u mogućnosti da izdržava tužilju AA, sa iznosom od 10.000,00 dinara mesečno, s obzirom na to da tužilja nema dovoljno sredstava za izdržavanje i nezaposlena je, osim toga je i narušenog zdravlja. Pri odlučivanju o visini iznosa za supružničko izdržavanje nižestepeni sudovi su pravilno cenili materijalne prilike i tužilje i tuženog.

Neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno da nije primenio član 156. Porodičnog zakona, po kome su u obavezi i deca da izdržavaju roditelja koji je nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje. Ovo iz razloga što je ta obaveza supsidijarna u odnosu na obavezu supružnika. Neosnovani su i navodi revizije kojima se ukazuje da su nižestepeni sudovi propustili da odrede do kada će trajati izdržavanje tužilje, s obzirom na to da je članom 163. stavom 2 Porodičnog zakona propisano da izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina, iz čega sledi da pravo na zakonsko izdržavanje prestaje prestankom zakonom propisanih uslova, a ne na osnovu sudske odluke, što ukazuje da sudska odluka nema konstitutivni, beć deklaratorni karakter.

Takođe, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je obavezan tuženi da tužiocu GG plaća na ime izdržavanja 10.000,00 dinara mesečno, počev od 06.12.2012. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, s obzirom na to da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tužilac, iako je punoletan, ima pravo na izdržavanje od tuženog, jer se redovno školuje i nije navršio 26. godina života, pravilnom primenom člana 155. stav 1. Porodičnog zakona.

Članom 64. stav 1. Porodičnog zakona određeno je da dete ima pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, željama i sklonostima, a prema članu 155. stav 2. istog zakona, ima pravo na izdržavanje od roditelja, srazmerno njihovim mogućnostima i u periodu školovanja do navršene 26 godine života. Tužilac GG je tek nakon donošenja prvostepene presude napunio 26 godina, pa s obzirom na to da se nalazi na redovnom školovanju, to isti ima pravo na izdržavanje i od tuženog dok za to postoje zakonski uslovi. Imajući ovo u vidu, kao i da je utvrđeno da je tužiocu za školarinu godišnje potrebno oko 98.000,00 dinara, za knjige 10.000,00 dinara, za prijavu ispita 600,00 dinara, a u vanrednim rokovima i po 1.000,00 dinara, da prijavi prosečno deset ispita godišnje, zatim za hranu, odeću i obuću da mu je potrebno oko 30.000,00 dinara mesečno, da nepokretnost koju mu je poklonio tuženi ne koristi, jer je u posedu tuženog, to je pravilnom ocenom potreba tužioca GG, kao poverioca izdržavanja i mogućnosti tuženog, kao dužnika izdržavanja utvrđena obaveza tuženog u visini od 10.000,00 dinara. Neosnovan je navod da je tužilac povremeno obavljao honorarne poslove, kao novinar, kada je mesečno zarađivao 30.000,00 dinara, jer je na taj način doprinosio svom izdržavanju i plaćanju školarine, kojom prilikom su mu pomagali brat i sestre.

Kako u konkretnom slučaju ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić