U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su sa DD iz ... sanaslednici pokojnog ĐĐ bivšeg iz .... Ostavilac je živeo u ... i umro je 2001. godine. Testamentom pred svedocima opozvao je svoje ranije testamente sačinivši novi i svu imovinu ostavio u nasleđe svom sinovcu DD iz .... U toku spora sanaslednika radi utvrđivanja nevažnosti testamenta parnica je okončana zaključenjem poravnanja u predmetu R 957/93 od 24.12.1993. godine po kome tuženima pripada 25% od zaostavštine ostavioca, s tim da isplata bude izvršena posle prodaje nepokretnosti u ... (kuće u ... i sredstva u banci) po odbitku poreza i naknade troškova punomoćnicima tuženih. Tuženi su zaključili ugovor o punomoćstvu sa ovde tužiocem po kome se on obavezuje da im sa svog računa posle prodaje nepokretnosti isplati po 8,33% na njihove račune koji su otvorili u ... banci. Novac od unovčenja nepokretnosti je stavljen na račun banke u ... koji je otvorio tužilac. On je dao nalog da se sa tog računa, na otvorene račune tuženih kod ... banke, svakom isplati po 31.337,89 USD. Međutim, banka u ... je učinila grešku, pa je svim tuženima umesto dolara isplatila po 31.337,89 evra. Veštačenjem je utvrđeno da je svim tuženima isplaćeno više od ugovorenog po 6.267 USD. Na zahtev banke u ... i tužioca da tuženi mirnim putem izvrše vraćanje više plaćenog, tuženi nisu odgovorili i sporne novčane sume su zadržali.

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud smatra da je tužbeni zahtev u celini neosnovan zato što tuženi nisu u materijalno-pravnom odnosu sa tužiocem (nisu pasivno legitimisani, niti je tužilac aktivno legitimisan za vođenje ove parnice). Isplata nije izvršena iz imovine punomoćnika, pa nije došlo ni do umanjenja njegove imovine, te se nisu stekli uslovi iz člana 210. ZOO za vraćanje datog.

Suprotno, drugostepeni sud smatra da je na utvrđeno činjenično stanje nepravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbijen, jer je tužilac aktivno legitimisan za vođenje ove parnice, a tuženi su pasivno legitimisani. Naime, po punomoćju Ov ... od 05.09.2005. godine tuženi su ovlastili tužioca da im na ime nasleđa isplati tačno određeni iznos po priznanicama kojem im je tužilac dostavio po kome je određena suma za svakog od tuženih od 47.006,83 USA dolara od čega suma od 15.568,94 USD predstavlja honorar punomoćnika – advokata EE i advokata ŽŽ, pa svakom od tuženih pripada iznos od 31.337,89 USD. Tužilac je dana 28.09.2005. godine dao nalog banci u ... da na račune svakog od tuženih prenese dolarske sume od po 31.337,89 USD konvertovanih u evre, što je banka učinila 30.09.2005. godine. Veštačenjem koje nije osporeno, utvrđeno je da je došlo do greške u isplati i da je tuženima isplaćeno više za sumu koja predstavlja predmet spora. S obzirom na nespornu činjenicu da je isplata izvršena sa računa u ... banci koji je svojina tužioca (novčana sredstva su pomešana) to drugostepeni sud smatra da su se stekli uslovi za povraćaj datog po osnovu sticaja bez osnova (član 210. stav 2. ZOO), te da tužilac ima pravo na kamatu po članu 214. ZOO počev od 30.09.2005. godine jer su tuženi nesavesni sticaoci.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Greškom trećeg (banke u ..., odnosno ... banke) sa računa tužioca umesto dolarske sume isplaćena je suma u evrima iako kurs valuta nije bio jednak. Za kursnu razliku tuženi su se obogatili, a tužilac je osiromašio. Ta isplata nema osnov u sporazumu (usmenom ili pismenom), pa su se stekli uslovi za vraćanje više datog po članu 210. stav 2. ZOO (isplata bez osnova). Za sticanje bez osnova bez značaja je pitanje krivice isplatioca ili krivice stranaka. Bitno je da na jednoj strani postoji obogaćenje, a na drugoj strani osiromašenje učesnika jednog materijalnopravnog odnosa.

U konkretnom slučaju nisu se stekli uslovi da tuženi vrše prava zadržavanja po članu 286. ZOO jer oni nisu poverioci dospelog potraživanja u iznosu od 31.337,89 evra (oni su poverioci dolarske sume u istom iznosu). Do zaključenja glavne rasprave nisu dokazali da je visina njihovog potraživanja veća niti su protiv naslednika sa većinskim udelom podneli tužbu radi utvrđivanja visine naslednog dela. Tužilac nije sanaslednik niti je legitimisan da se prema njemu utvrđuje nasledni deo u pogledu visine (on je punomoćnik). Zato su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da su tuženi imali pravo zadržavanja i da je sud po službenoj dužnosti bio dužan da utvrđuje visinu naslednih delova tuženih (izraženo u novcu). Pitanje obima zaostavštine nije predmet ove parnice. U konkretnom slučaju raspravljalo se o tome da je banka (američka i srpska) postupala suprotno nalogu i isplatila tuženima više od sume koja je predstavljala predmet naloga.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić