U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nataša Nikolić, advokat iz ..., protiv tuženih VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nemanja Jolović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženih, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8075/16 od 15.12.2016. godine, u sednici održanoj 21.03.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog VV izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8075/16 od 15.12.2016. godine.

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene GG izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8075/16 od 15.12.2016. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8075/16 od 15.12.2016. godine, tako što se odbija zahtev tužilaca AA i BB kojim su tražili da se tužena GG obaveže da im solidarno sa tuženim VV naknadi troškove parničnog postupka od 480.820,00 dinara, a obavezuju se tužioci AA i BB da tuženoj GG solidarno naknade troškove postupka od 461.700,00 dinara, u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 996/15 od 03.03.2016. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obavežu tuženi da im solidarno plate zakonsku kamatu obračunatu na 3.000 evra, po stopi koja se shodno članu 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za finansiranje, uvećane za 8 procentnih poena, počev od 01.01.2008. godine do 06.07.2009. godine. Stavom drugim izreke odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obavežu tuženi da im solidarno plate 6.000 evra sa zakonskom kamatom koja se shodno članu 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za finansiranje, uvećane za 8 procentnih poena, počev od 30.04.2008. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obavežu tuženi da im solidarno plate 2.000 evra sa zakonskom kamatom koja se shodno članu 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za finansiranje, uvećane za 8 procentnih poena, počev od 22.04.2008. godine do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obavežu tuženi da im solidarno plate 1.500 evra sa zakonskom kamatom koja se shodno članu 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za finansiranje, uvećane za 8 procentnih poena, počev od 11.08.2008. godine do konačne isplate. Stavom petim izreke odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obavežu tuženi da im solidarno plate 2.321.625,90 dinara sa zakonskom kamatom počev od 08.05.2010. godine do isplate. Stavom šestim izreke obavezani su tužioci da tuženima solidarno naknade troškove parničnog postupka od 351.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8075/16 od 15.12.2016. godine, staom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog, drugog, trećeg i četvrtog izreke, pa je obavezan tuženi VV da tužiocima plati: na iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kamatu po stopi ECB za period od 01.11.2008. do 06.07.2009. godine, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po stopi ECB, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, za period od 30.04.2008. do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po stopi propisanoj članom 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati, kao i 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po stopi ECB, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, za period od 11.06.2008. do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po stopi propisanoj članom 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati. Stavom drugim izreke potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog, drugog, trećeg i četvrtog izreke u odnosu na tuženu GG i u stavu petom izreke, pa je u tom delu žalba tužilaca odbijena, kao neosnovana. Stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka od 480.820,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se o reviziji tužene GG odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija tuženog VV neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Ostalim navodima revizije ne ukazuje se na povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, u delu koji se revizijom pobija, tužilja AA je iz zajedničkih sredstava tužilaca, tuženom VV beskamatno pozajmila 3.000 evra, sa rokom vraćanja 31.12.2007. godine, o čemu je sačinjena priznanica od 27.09.2007. godine, a koji je tužiocima vraćen 06.09.2009. godine. Prema priznanici od 29.11.2007. godine, tužilja je tuženom pozajmila 6.000 evra sa rokom vraćanja od 3 meseca i mesečnom kamatom od 3%, od čega je tužena platila tužilji samo ugovorenu kamatu na pozajmljeni iznos, ali ne i glavnicu. Tužilja je sa tuženim 22.04.2008. godine sačinila i priznanicu kojom je potvrđeno da mu je pozajmila još 2.000 evra na rok od mesec dana i mesečnom kamatom od 10%, a 11.08.2008. godine je sačinjena i priznanica po kojoj je tužilja pozajmila tuženom još 1.500 evra na rok od mesec dana i mesečnom kamatom od 10%. Sve navedene – sačinjene priznanice potpisao je tuženi VV lično, a pored potpisa stavio je i svoj jedinstveni matični broj i broj lične karte.

Sudovi su utvrdili i da je tuženi VV vlasnik, a tužena GG direktor preduzeća „DD“, pa je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev, uz zaključak da tuženi nisu pasivno legitimisani u ovoj pravnoj stvari, pa nisu u obavezi ni da pozajmljeni novac vrate tužiocima, nalazeći da je novac pozajmljen da bi se održala likvidnost ovog preduzeća, koje se u tom periodu nalazilo u nelikvidnoj finansijskoj situaciji.

Kod istog činjeničnog stanja drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku u odnosu na tuženog VV i obavezao ga da plati tužiocima kamatu na 3.000 evra, za period od dana padanja u docnju do dana vraćanja ovog iznosa, kao i da im vrati preostali pozajmljeni iznos sa pripadajućom zakonskom kamatom, a sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tuženog neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o pasivnoj legitimaciji ovog tuženog.

Naime, stranačka legitimacija (aktivna ili pasivna) podrazumeva materijalno-pravni odnos stranaka prema predmetu spora. To znači da je tužilac aktivno legitimisan, kada iz materijalno-pravnog odnosa, iz koga je nastao spor, proizlazi njegovo pravo da zahteva utvrđenje nekog prava, izvršenje činidbe ili trpljenje, a tuženi je pasivno legitimisan, kada iz istog odnosa proizlazi njegova obaveza da trpi ili izvrši ono što tužilac ima pravo zahtevati.

U konkretnom slučaju tuženi VV je u četiri navrata pozajmio od tužilje AA, napred utvrđene novčane iznose, koji su dati iz zajedničkih sredstava tužilaca. Prilikom uzimanja novca sačinjene su pismene potvrde - priznanice, kojima je ovaj tuženi, svojeručnim potpisom, uz označavanje svog jedinstvenog matičnog broja i broja lične karte, potvrdio da je novac primio na zajam i da će isti vratiti u roku navedenom u priznanici. Prilikom sačinjavanja potvrda o uzimanju zajma (priznanica), tuženi VV se nije potpisao u svojstvu ovlašćenog lica preduzeća „DD“, čiji je vlasnik, nije naznačio da se novčana sredstva uzimaju u ime i za račun navedenog preduzeća, niti je priznanica, uz potpis tuženog, snabdevena i pečatom ovog pravnog lica, pa drugostepeni sud, pravilno zaključuje da je tuženi VV, kao fizičko lice stupio u pravni odnos sa tužiocima i kao takav je pasivno legitimisan i u obavezi da im vrati pozajmljena novčana sredstva, bez obzira za koju namenu je ta sredstva utrošio.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom člana 557, 558. stav 1. i 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženog VV da tužiocima plati kamatu na vraćeni iznos zajma od 3.000 evra i to za period od padanja u docnju 01.01.2008. godine do dana vraćanja 06.09.2009. godine, kao i da im vrati i ostala pozajmljena novčana sredstva u ukupnom iznosu od 9.500 evra, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od padanja u docnju za povraćaj svakog pojedinačnog iznosa (od 6.000 evra, 2.000 evra i 1.500 evra) pa do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti, shodno članu 395. ZOO, po kursu koji važi u vreme isplate.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužena GG revizijom osporava odluku o troškovima postupka sadržanu u pobijanoj pravnosnažnoj odluci, a predložila je da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, jer postoji potreba tumačenja prava radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu naknade troškova parničnog postupka, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

U konkretnom slučaju, prvostepenom presudom je odbijen tužbeni zahtev u celosti u odnosu na oboje tuženih, dok je drugostepeni sud delimično preinačio ožalbenu odluku i usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog VV, a potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženu GG. Međutim, prilikom odlučivanja o troškovima postupka, u smislu člana 165. stav 2. ZPP, drugostepeni sud je tuženu GG obavezao da solidarno sa tuženim VV naknadi tužiocima troškove parničnog postupka od 480.820,00 dinara.

Imajući u vidu izneto, odnosno da je tužbeni zahtev u odnosu na tuženu GG pravnosnažno odbijen, što znači da je ona uspela u sporu, a da je odredbom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužene GG ukazuje da je pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o troškovima postupka u odnosu na nju.

Naime, iz navedenog proizilazi ne samo da tužena nije u obavezi da tužiocima naknadi troškove postupka, već i da ona sama, u skladu sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, ima pravo da iste osnovano potražuje, i to na ime troškova za sastav odgovora na tužbu, jednog obrazloženog podneska, žalbe i revizije, sačinjene od strane advokata, za pristup advokata i zastupanje tužene na ročištima, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova advokata („Sl. glasnik RS“ br.121/12), kao i na ime sudske takse za reviziju i odluku o reviziji, u skladu sa Tarifnim brojem 1. stav 5. u vezi stava 1. Taksene tarife, propisane Zakonom o sudskim taksama („Sl. Glasnik RS“ br. 28/94, ... i 93/12).

Na ovaj način, Vrhovni kasacioni sud je preinačio rešenje o troškovima postupka sadržano u drugostepenoj odluci, pa je odbio zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena GG da im naknadi troškove spora (solidarno sa tuženim VV), a obavezao ih je da joj solidarno naknade troškove celokupnog postupka u visini od 461.700,00 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić