U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenu pred drugostepenim sudom, jer su u pobijanoj presudi ocenjeni bitni žalbeni navodi, u smislu člana 398. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je prema sporazumu sa tuženom izvodio građevinske radove na izgradnji trotoara. Tužilac je u ovoj parnici tražio da se utvrdi da je tužena kao organ javne vlasti diskriminatorski postupala prema njemu, s obzirom da mu nije dostavila dokumentaciju pod nazivom „okončano stanje“, čime je tužioca onemogućila da prema pravilima službe ispostavi obračun za naplatu sredstava na ime izvršenih radova na trotoarima, da je skrivanjem postojanja dokumenta „okončano stanje“ sprečila tužioca da ispostavi okončanu situaciju u vezi izvedenih radova, kao i da je nakon završenih radova bez izvršene primopredaje i odobrenja tužioca tužena otpočela sa korišćenjem trotoara, što predstavlja diskriminatorsko ponašanje tužene i zasniva njenu obavezu da tužiocu naknadi štetu u navedenoj visini.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u nižestepenim presudama pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje diskriminacije naknade štete odbijen kao neosnovan.

Prema članu 2. Zakona o diskriminaciji, diskriminacija je svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) , u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koja se zasniva na bilo kom ličnom svojstvu (rasa, državljanstvo, nacionalna ili verska pripadnost i slično). Lica koja ukazuju da je u odnosu na njih izvršena diskriminacija dužna su da dokažu da su nejednako tretirana u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, a suprotna strana na čije se diskriminatorsko postupanje ukazuje, dužna je da dokaže postojanje objektivnog i opravdanog razloga za različitost u postupanju.

U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da je postupanje tužene u vezi dostavljanja dokumentacije prema sporazumu o izvođenju građevinskih radova na izgradnji trotoara predstavljalo diskriminaciju tužioca na osnovu nekog njegovog ličnog svojstva. Primenom pravila o teretu dokazivanja propisanog članom 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac je morao da učini verovatnim da je tužena diskriminatorski postupala prema njemu zbog njegovih svojstava i osobenosti što tokom postupka tužilac nije učinio verovatnim. S obzirom na navedeno, pravilno je po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužbeni zahtev tužioca odbijen, s obzirom da tužilac nije učinio verovatnim da je radnjama tužene izvršena diskriminacija prema tužiocu, na posredan niti na neposredan način. S obzirom na navedeno, neosnovan je i zahtev tužioca za naknadu štete po tom osnovu, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić