Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ..., ŽŽ iz ... ZZ iz ..., II iz ..., JJ iz ..., čiji je punomoćnik Anita Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog KK, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3606/18 od 21.06.2019. godine, na sednici održanoj 27.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE predlog tužilaca za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3606/18 od 21.06.2019. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, za topli obrok i regres posle januara 2010. godine, kao i u pogledu odluke o troškovima postupka i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1076/13 od 23.07.2018. godine u odbijajućem delu, za topli obrok i regres posle januara 2010. godine, kao i odluka o troškovima postupka i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3606/18 od 21.06.2019. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim nije dozvoljeno proširenje tužbe na LL.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1076/13 od 23.07.2018. godine, nije dozvoljeno proširenje tužbe na LL. Obavezan je tuženi da tužiocima, svakom posebno, na ime smenskog rada, za period februar 2010. godine - jun 2014. godine (za tužioca ŽŽ do marta 2014. godine), isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno u izreci presude. Odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da svakom od tužilaca: na ime smenskog rada za period januar 2008. godine - januar 2010. godine, na ime toplog obroka za period januar 2008. godine - mart 2015. godine (za tužioca GG i za mesec septembar 2015. godine), na ime regresa za period januar 2008. godine - mart 2015. godine (za tužioca ŽŽ do januara 2015. godine), na ime prevoza, za dolazak i odlazak na posao za period januar 2008. godine - mart 2015. godine (za neke od tužilaca i kraći period), isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno u izreci presude. Obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka od 824.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3606/18 od 21.06.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu za topli obrok i regres i u delu kojim nije dozvoljeno proširenje tužbe na LL tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav u situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju, na kome su zasnovane pobijane odluke tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog na sledećim poslovima: AA, BB, GG EE, ZZ, DD, ĐĐ i ŽŽ-..., VV, II i JJ-... blagajnici. Veštačenjem radi utvrđivanja da li je tužiocima za sporni period obračunat i isplaćen topli obrok i regres konstatovano je, na osnovu uvida u obračunski list tužilaca, da je tuženi obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu tužiocima po vrednosti jednog radnog časa, u skladu sa članom 5. Aneksa Kolektivnog ugovora, s tim da tuženi nije naknadu na ime toplog obroka i regresa prikazivao odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužilaca, te je veštak za sporni period obračun izvršio u skladu sa vremenom na radu tužilaca i 1/12 mesečnog regresau skladu sa propisima koji su bili na snazi u spornom periodu. Tuženi nisu dostavili strukturu cene rada.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno i to za period posle januara 2010. godine, jer je za period od januara 2008. godine do januara 2010. godine potraživanje tužilaca po ovom osnovu zastarelo.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocima, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih (pa i tužilaca), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužilaca.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 3. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u delu kojim se pobija pravilnost drugostepene odluke kojom je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim nije dozvoljeno subjektivno preinačenje tužbe u odnosu na LL, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Članom 420. stav 1. ZPP, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (stav 2).

Kako se revizijom pobija pravilnost drugostepene odluke kojom je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim nije dozvoljeno subjektivno preinačenje tužbe u odnosu na LL, revizija tužioca nije dozvoljena imajući u vidu da se takvim rešenjem pravnosnažno ne okončava parnični postupak.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić