U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., koje zastupa punomoćnik Risto Rikić, advokat iz ..., protiv tuženog „VV“ D.O.O. iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Maričić, advokat iz .., radi raskida ugovora, isplate i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2750/18 od 04.10.2018. godine, u sednici veća od 10.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2750/18 od 04.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 120/2016 od 22.03.2018. godine tužbeni zahtev se delimično usvaja, pa se stavom 1. izreke raskida ugovor o kupoprodaji stana broj 8, površine 50,02 m2, koji se nalazi na I spratu stambene zgrade izgrađene na kp. br. ... upisan u list nepokretnosti broj ... KO ..., a koja nepokretnost se nalazi u ulici ... u ..., s tim što je ugovor solemnizovan od strane javnog beležnika Igora Vranješa pod br. ..., a zaključen je između tužilje AA iz ... kao kupca i tuženog „VV“ D.O.O. iz ..., kao prodavca. U stavu 2. tuženi se obavezuje da tužilji AA na ime vraćanja kupoprodajne cene zbog raskida ugovora isplati 52.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.02.2015. godine do isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom izvršenja. Stavom 3. obavezan je tuženi da tužilji AA na ime naknade materijalne štete u vidu troškova odobrenja stambenog kredita isplati 1.326 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom od 02.02.2015. godine do isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Stavom 4. obavezuje se tuženi da tužilji AA na ime naknade materijalne štete u vidu troškova realizacije stambenog kredita isplati 68.992,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.02.2015. godine do isplate, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja. Stavom 5. obavezuje se tuženi da tužiocima AA i BB na ime naknade materijalne štete u vidu uništenog nameštaja u predmetnom stanu isplati 551.062,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose bliže navedene u tom stavu, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja. Tuženi je obavezan da tužiocima na ime troškova postupka isplati 1.085.408,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Sa viškom tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu materijalne štete u vidu uništenog nameštaja i izvedenih radova u stanu preko dosuđenog iznosa, kao i sa viškom zahteva za zakonsku zateznu kamatu tužbeni zahtevi tužilaca su odbijeni. Stavom 8. izreke predlog tužilaca za oslobođenje od obaveze plaćanja sudskih taksi u postupku se odbija.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2750/18 od 04.10.2018. godine, žalba tuženog se odbija, a presuda Višeg suda u Novom Sadu P 120/2016 od 22.03.2018. godine se potvrđuje. Zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka se odbijaju.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je kao kupac sa tuženim kao prodavcem zaključila ugovor o kupoprodaji stana broj 8, površine 50,02 m2, koji se nalazi na I spratu višestambene zgrade sagrađene na kp.br. ..., upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., sve u ulici ... . Taj ugovor je zaključen i solemizovan od strane javnog beležnika pod brojem ... – 02.02.2015. godine. Kupoprodajna cena je 52.521 evro sa PDV-om, a tužilja je deo kupoprodajne cene u iznosu od 10.521 evro isplatila tuženom 08.12.2014. godine, a preostali deo kupoprodajne cene je isplatila na račun prodavca od sredstava dobijenih po ugovoru o stambenom kreditu od 28.01.2015. godine, koji je odobren od strane „GG“ i to preostali iznos od 42.000 evra. Ugovorom o kupoprodaji prodavac garantuje kupcu kvalitet izvedenih radova, garantne rokove za određene vrste izvedenih radova, a ne odgovara za nedostatke koji nastanu na nepokretnosti bez njegove krivice i usled više sile. Tužilja je 28.01.2015. godine zajedno sa suprugom kao solidarnim dužnikom zaključila ugovor o dugoročnom kreditu kod „GG“ na sumu od 42.000 evra, a banci je platila troškove odobravanja kredita u iznosu od 1.326 evra i troškove realizacije kredita od 68.992,00 dinara. Za opremanje stana tužioci su kupili nameštaj, deo nameštaja je rađen po meri, u stanu su obavljeni i radovi na spuštanju plafona i dekoraciju, tako da je ukupna vrednost nameštaja i radova u stanu 551.062,40 dinara. Tužilja se u stan sa suprugom i trogodišnjim sinom uselila 01.03.2015. godine kada je bila pred novim porođajem, a porodila se i rodila ćerku DD 23.04.2015. godine. Zgrada u kojoj se nalazi predmetni stan je građena 2013. godine.

Prilikom prvog ulaska u stan koji je kupljen tužioci su osetili neobične mirise za koje su im lica koja su zaposlena kod tuženog rekla da potiču od lakiranja i farbanja, što je u početku i bilo prihvatljivo. Međutim kasnije miris koji je neprijatan nije iščezao, a podsećao je na miris benzina, gasa, pa i miris štale. Zbog intenziteta miris se vremenom uvukao u garderobu, kosu, kožu tužilaca i njihove dece, te ih je pratio i kada napuste stan, s tim što prilikom dužeg boravka u stanu neprijatan miris je prestao da se primećuje. Kako problem nije nestajao, tužilja je po dolasku iz porodilišta telefonom kontaktirala ovlašćenog predstavnika tuženog, a tada je informisana da je problem poznat i da je iznošen na skupštini stanara stambene zgrade. Problem neprijatnog mirisa je konstatovan i u više stanova u stambenoj zgradi. Tuženi je nakon prijave od strane tužilje u avgustu 2015. godine angažovao podizvođača radi saniranja kvara na kanalizacionim cevima, pretpostavljajući da je to uzrok neprijatnog mirisa, ali i nakon tih sanacija neprijatni miris nije nestao. Tužioci su se 01.11.2015. godine pismeno obratili tuženom sa zahtevom da utvrdi izvor problema i isti sanira, a 20.11.2015. godine i predstavnik skupštine stanara se na isti način obratio tuženom. Tužilja i predstavnik skupštine stanara su 02.12.2015. godine kontaktirali Institut za nuklearne nauke u Vinči, sa kojim je dalja komunikacija išla preko tuženog kao ovlašćenog lica. Predstavnici Vinče su u decembru 2015. godine izvršili skeniranje i uzorkovali beton iz predmetne zgrade, s tim da skeniranje nije izvršeno u celoj zgradi kako je predloženo, već samo na 10 stanova, uključujući i stan tužilaca. Stručnjaci Vinče su odmah usmeno izrazili sumnju da neprijatni miris potiče od oplatola, premaza za beton, koji se uobičajeno koristi u građevini, a tužilji i njenoj porodici su naložili hitno iseljenje iz stana. Tužioci su 07.12.2015. godine uputili dopis tuženom za raskid ugovora, povraćaj sredstava, a izrazili su stav da ne žele sanaciju stana smatrajući to eksperimentom.

U stručnom mišljenju Institut u Vinči je 29.12.2015. godine konstatovao prisustvo jedinjenja iz klase policikličnih aromatičnih ugljovodonika i jedinjenja iz klase fenola koja imaju karakterističan neprijatan miris, čije su visoke koncentracije nađene u uzorcima sa prvog sprata, ali je njihovo prisustvo konstatovano i uzrocima betona sa stepeništa između IV i V sprata. Konstatovano je da je zagađenje u plafonima veće nego u zidovima i tuženom su predložene mere koje treba preduzeti. Detektovana jedinjenja spadaju u organske zagađivače sa različitim toksikoloških karakteristikama, a postoji veliki broj naučnih studija koja pojedina od njih detektuju kao kancerogena i mutogena. Slučaj „smrdljivih zgrada“ je jedinstven u svetskim okvirima i da bi se utvrdilo u kojoj meri je po život i zdravlje ljudi štetno prisustvo detektovanih jedinjenja u betonskim elementima, neophodno je uraditi detaljnu višegodišnju studiju sa timom stručnjaka iz različitih oblasti. Upotreba oplatnog ulja nije zabranjena, ono se u građevinarstvu često koristi jer omogućava višestruku upotrebu oplate, što pojeftinjuje vrednost radova. Kod oplatola u konkretnom slučaju došlo je do hemijskog incidenta zbog greške u postupku kod podizvođača u jednoj šarži. Tokom 2014. godine Institut Vinča je pronašao način za ispitivanje zagađujućih materija u betonu i njihovu dekontaminaciju, koji metod je jedinstven u svetu. Institut u sudskim postupcima nije ranije radio veštačenja na okolnost prisustva fenolnih materija i policikličnih aromatičnih jedinjenja u betonskim površinama, gredama, plafonu i zidu, kakvo veštačenje je vršeno u ovom postupku. Metodologija koja je korišćena prilikom izrade nalaza obuhvata dokumentovane metode koje se oslanjaju na referentna dokumenta i nekoliko međunarodnih standarda za ispitivanje, s obirom na to da ne postoje standardne metode ispitivanja postojanja ovih jedinjenja. Tužioci su 16.01.2016. godine predali stan tuženom uz sačinjavanje zapisnika o primopredaji stana gde je konstatovano da će o svim ostalim pravima i obavezama iz novonastale situacije investitor i vlasnik stana u roku od 15 dana sklopiti poseban pismeni akt, a tužioci su se sa decom preselili u iznajmljeni stan o trošku tuženog, a tada su iseljeni i još neki stanovi iz zgrade. Tužioci su sa sobom poneli samo osnovne lične stvari, dok je celokupno pokućstvo – nameštaj, ostalo u stanu jer je bilo kontaminirano mirisom. Nameštaj je potom premešten u druge poslovne prostorije tuženog, a od tog momenta tužioci u predmetnu zgradu su odlazili samo da bi preuzeli račune kako bi ih plaćali. Dana 18.01.2016. godine je otpočeo postupak sanacije u stanu tužilaca u skladu sa uputstvima Instituta u Vinči i uz njihovo učešće. Tuženi je tada promenio bravu na stanu tužilaca o čemu ih nije obaveštavao, a u stanu su primenjena sva tri metoda dekontaminacije hemijski, mehanički i sorpscioni, koji primenjuje Institut Vinča. Nakon primenjenih metoda stan tužilaca je dekontaminiran u pogledu prisustva zagađivača i doveden u isto stanje kao i stanovi koji nisu bili izloženi tretmanu. Predmet dekontaminacije nije bila terasa u stanu tužilaca, a u samoj zgradi nisu tretirani spoljni zidovi zgrade, fasada sa kog se zagađujuće materije emituju u ambijentalni vazduh čime dolazi do efekta beskonačnog razblaženja, a vazduh kroz prozore može da uđe u stanove predmetne zgrade i on ne predstavlja opasnost po život. Tokom tretmana u stanu tužilaca, zidovi su strugani i sečeni, hemijski tretirani, tretirani UV lampama, a delovi stana su obloženi plutom. Ne zna se koliko je vremena potrebno da bi se površine koje nisu tretirane u predmetnoj zgrade dekontaminirale. Sa aspekta struke stan je dekontaminiran i radi se o bezbednom prostoru, a kada se uzme u obzir strah od zdravstvenih posledica izloženosti i dejstvu fenola, odnosno organskih zagađivača koji tužioci trpe za sopstveno zdravlje i zdravlje svoje dece kao vid stresa i deo bezbednog života, u tom slučaju bi se moglo govoriti o nekoj vrsti životno ugroženog prostora, posebno kada se ima u vidu da je u vezi sa predmetnim događajem kod tužilje medicinski verifikovana depresija i anksiozni poremećaj u februaru 2016. godine, kao i njenom suprugu.

Gradski zavod za javno zdravlje je 11.02.2016. godine nakon podnošenja zahteva od strane tuženog obavio ispitivanje kvaliteta vazduha u zgradi u ulici ... na osnovu uzoraka vazduha uzetih iz pojedinih stanova sa I i IV sprata i stepeništa zgrade. Konstatovano je da je kvalitet vazduha na mernim mestima sličan, da su neprijatni mirisi koji se osećaju u delovima predmetne zgrade najverovatnije poreklom od fenola prisutnog u betonu pojedinih zidova i plafona i da je potrebno sprovesti neke od postupaka sanacije radi otklanjanja prisutnosti neprijatnih mirisa. Uloga tog ispitivanja bila je da sagleda efikasnost započetih mera sanacije, a ne da se proceni eventualno uticaj prisutnih zagađujućih materija na zdravlje ljudi, pa je u skladu sa tim problem kontrole bio koncipiran. Isti Zavod je povodom zahteva OJT Novi Sad od 10.04.2016. godine naveo između ostalog da nije u mogućnosti da da verodostojno izjašnjenje da li je kvalitet vazduha u predmetnoj zgradi izvesna opasnost za život i telo ljudi, posebno kada nisu poznati svi elementi neophodni za donošenje relevantnih zaključaka. Po ovom pitanju izjašnjavao se i zaštitnik građana 08.06.2016. godine mišljenjem u kome je naveo da je povodom identičnog problema neprijatnih mirisa u stanovima u naselju dr Ivan Ribar u Beogradu zaštitnik građana 31.10.2014. godine ukazao da, pored eventualne sanacije stanova, oštećenim stanarima treba ponuditi i druge mogućnosti za prevazilaženje problema u kom su se našli bez svoje krivice. Po izvršenoj sanaciji stana tužilaca tuženi je 12.01.2017. godine obavestio tužioce o preduzetim merama i toku sanacije, kao i da troškove plaćanja njihovog smeštaja snosi zaključno sa decembrom 2016. godine. Tužioci su se iselili iz privremenog smeštaja koji im je ranije obezbeđivao tuženi 01.09.2016. godine od kada stanuju privatno i plaćaju zakupninu, a nisu se vratili u stan koji su kupili.

U ovoj parnici tužilja AA traži da se raskine ugovor o kupoprodaji stana, da joj tuženi vrati kupoprodajnu cenu, naknadi štetu u visini troškova odobravanja kredita i troškova puštanja kredita u tečaj, a oba tužioca traže da im tuženi naknadi štetu u vrednosti uništenog nameštaja i radova koji su u stanu izvedeni. Nižestepeni sudovi nalaze da su tako postavljeni tužbeni zahtevi osnovani, osim u delu koji se odnosi na naknadu štete preko dosuđenog iznosa, jer je po zaključenju ugovora o kupoprodaji stana došlo do promenjenih okolnosti zbog kojih ugovor više ne ostvaruje svrhu u toj meri da je očigledno da više ne odgovara očekivanju ugovornih strana, a posledica raskida ugovora je vraćanje kupoprodajne cene i naknade štete.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da su u konkretnom slučaju ispunjeni zakonski uslovi da se ugovor o kupoprodaji stana raskine sa vraćanjem kupoprodajne cene i naknadom štete kao posledicama raskida. Pri tome, ovaj sud prihvata pravni stav iznet u reviziji da se rešavanje konkretnog spora ne može zasnovati na odredbi člana 133. Zakona o obligacionim odnosima (raskid zbog promenjenih okolnosti) kako to u osnovi smatraju nižestepeni sudovi, ali da se, nasuprot stavu revizije, ugovor može raskinuti primenom člana 491. Zakona o obligacionim odnosima (neispunjenje ugovora u naknadnom roku). Naime, odmah po useljenju u stan tužioci su osetili neprijatni miris, o tome obavestili tuženog koga su obavestili i da raskidaju ugovor. Time oni jesu postupili na način propisan članom 134. Zakona o obligacionim odnosima (dužnost obaveštavanja drugog ugovarača). Međutim, tužioci su se posle toga uključili u utvrđivanje uzroka neprijatnog mirisa i, a što je posebno bitno, oni su 16.01.2016. godine predali stan tuženom sa konstatacijom u zapisniku da će o ostalim pravima i obavezama ugovarači sklopiti poseban pismeni akt koji kasnije nije sklopljen, ali su tužioci prihvatili da određeno vreme u kome je tuženi pokušao sanaciju stana stanuju privatno na teret tuženog. Time su tužioci odustali od raskida ugovora zbog razloga iz člana 133. Zakona o obligacionim odnosima, tuženom ostavili rok za otklanjanje materijalnih nedostataka stvari koje su bile predmet ugovora i na taj način proizilazi da se sporni odnos mora razrešiti primenom pravila Zakona o obligacionim odnosima o materijalnim nedostacima stvari. Stan je po svojoj suštini bitan preduslov za formiranje doma i porodičnog života, a kako to navodi i Evropski sud za ljudska prava u svojoj odluci Olujić protiv Hrvatske (Predstavka 61260/08 od 20.05.2010. godine „Dom je fizički definisan prostor gde se odvija privatan i porodični život. Pojedinac ima pravo na poštovanje svog doma, što znači ne samo pravo na konkretan fizički prostor, nego i na mirno uživanje tog prostora. Povrede prava na poštovanje doma nisu ograničene samo na konkretne fizičke povrede, kao što je neovlašćen ulazak u dom neke osobe, nego uključuju i one koje nisu konkretne ili fizičke, kao šo su buka, imisije,mirisi i drugi oblici mešanja. Ozbiljna povreda može dovesti do povreda prava neke osobe na poštovanje njenog doma, ako je sprečava u uživanju udobnosti svog doma“). Potpuno je jasno da stan u kome se šire neprijatni mirisi ne zadovoljava osnovne pretpostavke za sve napred navedeno. Aktivnostima koje su napred pomenute – angažovanjem veštaka, iseljenjem iz stana, stranke su nesumnjivo dogovorile naknadni rok koji je ostavljen tuženom da otkloni nedostatke stvari, odnosno izvor neprijatnih mirisa u stanu i uopšte štetnost svega toga po miran porodični život tužilaca i njihove dece. Na taj način se pitanje rešavanja spora svodi na odgovor na pitanje da li je tuženi u ostavljenom roku uspeo da otkloni nedostatke stvari, odnosno izvor neprijatnih mirisa i samim tim izvor opasnosti po život i zdravlje lica koja u tom stanu žive.

Izvedeni dokazi – veštačenje Instituta Vinča, te mišljenje Gradskog zavoda za javno zdravlje u Beogradu ne daju nesumnjiv i kategoričan odgovor da je tuženi postupio na napred navedeni način, odnosno da je otklonio nedostatak. Naprotiv iz tih dokaza sledi upravo suprotno – da tuženi nije uspeo da sanira nedostatke. Upravo polazeći od prirode doma i porodičnog života o čemu je napred bilo reči po ovim pitanjima se ne može ostaviti bilo kakva sumnja. To što su se neki drugi stanari vratili u svoje stanove ne znači da takva obaveza kod svega napred navedenog postoji i na tužiocima, već to samo znači da su ti drugi stanari prihatili rizik koji objektivno postoji u konkretnom slučaju, a tužioci kod svega što su doživeli nisu taj rizik bili spremni da prihate. Priroda doma i porodičnog života sa stanom koji to pretpostavlja i omogućuje ne zahteva i ne traži od tužilaca da navedeni rizik u datoj situaciji prihvate. Otuda proizilazi da tuženi u konkretnom slučaju nije otklonio nedostatke stvari koji su postojali, pa samim tim su se ispunili uslovi za raskid ugovora iz pomenute odredbe člana 491. Zakona o obligacionim odnosima po kojoj ako prodavac u naknadnom roku ne ispuni ugovor, on se raskida po samom zakonu.

Posledica raskida po članu 132. Zakona o obligacionim odnosima je vraćanje onoga što je dato, a tužilja AA je dala kupoprodajnu cenu stana, stan je već vraćen, a takođe je posledica i naknada štete. Tužilja je imala štetu u troškovima pribavljanja kredita, a oba tužioca su imali štetu u vrednosti uništenih stvari, te troškova opremanja stana, a o čemu su nižestepeni sudovi dali jasne i pravilne zaključke koje u svemu prihata i ovaj sud.

Kako se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilan zaključak nižestepenih sudova da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora uz vraćanje datog i naknadu štete, to je revizija kao neosnovana odbijena na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić