U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Živko Ostojić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, VP ... ..., čiji je zastupnik Vojno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1860/18 od 06.09.2018. godine, u sednici održanoj 03.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1860/18 od 06.09.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1046/18 od 17.05.2018. godine u stavu 1. izreke, usvojen je tužbeni zahtev u celosti, u stavu 2. izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi materijalnu štetu u vidu razlike između plate koju bi primao suprug tužiljin BB da je radio i penzije koju je primao u periodu od 24.12.2010. do 27.11.2012. godine u iznosu od 159.152,00 dinara i po osnovu obračunate zatezne kamate na iznos glavnice do 31.07.2017. godine u iznosu od 133.335,00 dinara. U stavu 3. izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati zateznu kamatu na iznos glavnice od 159.152,00 dinara počev od 01.08.2017. godine pa do konačne isplate, a u stavu 4. izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 113.316,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a u stavu 5. izreke, odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1860/18 od 06.09.2018. godine u stavu 1. izreke, usvojena je žalba tužene, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1046/18 od 17.05.2018. godine preinačena u stavu 1, 2, 3. i 4. izreke, tako da se tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj naknadi materijalnu štetu u vidu razlike između plate koju je primao njen suprug pok. BB i penzije koju je primao u periodu od 24.12.2010. do 27.11.2011. godine u iznosu od 159.152,00 dinara i po osnovu manje obračunate zatezne kamate na iznos glavnice do 31.07.2017. godine u iznosu od 133.335,00 dinara, kao i da tužena tužilji isplati zateznu kamatu na iznose glavnice od 159.152,00 dinara počev od 01.08.2017. godine pa do konačne isplate, kao i zahtev da joj tuženi naknadi troškove postupka u iznosu od 13.316,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate odbijeni su kao neosnovani. U stavu 2. izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u roku od osam dana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, navodeći posebno u čemu se sastoje bitne povrede postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje ukazuje revizija a koje mogu biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, proizilazi da je tužiljin suprug BB bio u službi VP ... i ... u ... kao profesionalni vojnik, raspoređen na mestu baterijskog starešine protiv oklopne artiljerijske brigade, po činu zastavnik, do 09.12.2010. godine, kada je razrešen od profesionalne vojne službe. Rešenjem tuženog br. ... IMT br. ...-... od 09.12.2010. godine utvrđeno je da BB prestaje profesionalna vojna služba jer je trajno nesposoban za službu u Vojsci, pa je istog dana BB podneo zahtev za invalidsku penziju. Rešenjem Fonda za socijalna pitanja vojnih osiguranika br. ... ...-... broj ...-.../... od 24.10.2010. godine BB je priznato pravo na invalidsku penziju u mesečnom iznosu od 31.795,11 dinara, što je 85% od penzijskog osnova, počev od 10.12.2010. godine od kada teče isplata. U obrazloženju rešenja, pored ostalog, naglašeno je da je po zahtevu BB za priznavanje prava na invalidsku penziju utvrđeno da imenovanom prestala služba u Vojsci zbog utvrđene trajne nesposobnosti za službu u Vojsci, da je prema nalazu, oceni i mišljenju nadležne vojnolekarske komisije invalidnost nastupila usled bolesti koja nije profesionalna, niti povrede na radu i da u momentu prestanka službe u Vojsci ima 29 godina, 02 meseca, 21 dan penzijskog staža, te da su ispunjeni uslovi za ostvarivanje prava na invalidsku penziju predviđenu Zakonom o Vojsci. Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 8170/12 od 21.06.2013. godine obavezan je tuženi da BB isplati naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 550.000,00 dinara i duševne bolove zbog naruženosti iznos od 100.000,00 dinara sa zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Nematerijalna šteta je dosuđena jer je u tom sporu utvrđeno da su kod tužioca dijagnostifikovane bolesti (teška depresijska epizoda bez simptoma krize, gubitak samopoštovanja, ideje o bezvrednosti i krivice, česte pojave samoubilačkih ideja, poremećaj prilagođavanja, posttraumatski stres i poremećaj smetnji provođenja električnog impulsa sprovodnim sistemom srca, povišen krvni pritisak, slabost srčanog mišića usled slabe pokretljivosti mišića, šećerna bolest (insulin) i da je to sve uzročno posledična veza između vršenja vojne službe i navedenih bolesti, pa se kod BB javlja to kao profesionalno oboljenje uzrokovano vršenjem vojne službe u ratnim uslovima, ratnim vojnim operacijama i boravkom na ratištu u periodu od novembra – decembra 1991. godine kada je kao profesionalni vojnik bio u mestu ... kod Osijeka.

Da nije došlo do profesionalnog oboljenja po redovnom toku stvari BB bi ostvario pravo na starosnu penziju posle navršene 58 godine života. U spornom periodu da je ostao da radi kod tuženog BB bi primao na ime plate iznos od 955.069,12 dinara po osnovu penzije isplaćen mu je iznos od 759.917,00 dinara, tako da razlika između plate koju bi primio da je radio i penzije koja mu je isplaćena iznosi 159.152,00 dinara. Obračunata kamata na iznos glavnice do 31.07.2017. godine iznosi 133.355,66 dinara koje iznose potražuje njegova supruga s obzirom da je u toku spora BB umro i da je tužilja njegova supruga kao jedini naslednik stupila u parnicu. Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 1838/12 od 23.12.2016. godine tužilac BB je ostvario pravo na razliku između primljene penzije i moguće ostvarene zarade, a za period od 28.11.2012. do 31.07.2014. godine.

Prvostepeni sud, imajući u vidu ovako činjenično stanje, nalazi da je tužbeni zahtev i po ovom predmetu, a u vezi tužbe koja je podneta 15.12.2016. godine osnovan, pa je isti i usvojio.

Odlučujući o žalbi apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo, pa je prvostepenu presudu preinačio nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno cenio prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog jer nalazi da je evidentno da tužilja potražuje razliku plate i penzije za period od 24.12.2010. do 27.11.2012. godine. Tužba u ovom sporu podneo je tada BB dana 15.12.2016. godine, dok je parnicu okončala njegova supruga kao naslednik. Donošenjem rešenja kojim je upućen u penziju (od 24.12.2010. godine), po nalaženju apelacionog suda, BB je imao saznanja da će od 10.12.2010. godine ostvarivati manja primanja (kada je otišao u penziju), te da će trpeti štetu u vidu razlike plate i penzije, međutim, vezano za ovaj sporni period u ovom predmetu, polazeći od odredbi čl. 372, 373, 376. i 377. ZOO, proizilazi da traženo potraživanje ima karakter povremenog potraživanja i da isto zastareva u roku od tri godine shodno članu 372. stav 1. ZOO. Samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle čega dužnik nije vršio davanje. Prema članu 376. stav 1. istog zakona predviđeno je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu pričinilo, a u stavu 2. da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Od 10.12.2010. godine kada je BB penzionisan pa do dana podnošenja tužbe u ovom predmetu (15.12.2016. godine) protekao je duži rok od pet godina, pa shodno citiranim propisima proizlazi da je tužbeni zahtev tužilje zastareo. Pri tome, prvostepeni sud je cenio i odredbe člana 124. KZ Jugoslavije pa nalazi da potraživanje štete vezano za štetu koja je prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine (22.05.1992. godine) je protekao rok od 15 godina, a koji rok je propisivao zastarelost krivičnog gonjenja za delo oružane pobune iz člana 124. KZJ. Kako je prošao rok predviđen za zastarelost krivičnog gonjenja, to je i po tom osnovu tužbeni zahtev zastareo, pa je isti odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava. Polazeći od citiranih zakonskih odredbi, apelacioni sud izvodi pravilan zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje nalazeći da je tužbeni zahtev neosnovan zbog zastarelosti. Sada pok. BB je otišao u penziju rešenjem od 10.12.2010. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 15.12.2016. godine, što znači nakon isteka citiranih rokova koje predviđa i Zakon o obligacionim odnosima (tri i pet godina) i člana 124. KZ Jugoslavije.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić