U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni zavod u ..., koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3778/18 od 10.05.2019. godine, u sednici održanoj dana 14.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3778/18 od 10.05.2019. godine u drugom, trećem i četvrtom stavu izreke, tako što se žalba tužene ODBIJA kao neosnovana, POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2722/14 od 18.06.2018. godine u četvrtom i šestom stavu izreke i tako što se odbija zahtev tužene za naknadu troškova za sastav žalbe.

Obavezuje se tužena da, na ime troškova revizijskog postupka, isplati tužiocu iznos od 22.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2722/14 od 18.06.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtev, pa je tužena obavezana da tužiocu, na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor, isplati zateznu kamatu obračunatu na glavnicu u iznosu od 44.875,25 dinara, počev od 13.11.2013. godine do 30.12.2013. godine. U drugom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade za prekovremeni rad za period od jula 2011. godine do decembra 2011. godine, isplati pojedinačno označene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od dospelosti do isplate na način opisan u tom stavu izreke. U trećem stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu za period i na iznose iz drugog stava izreke. U četvrtom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period od februara 2013. godine do marta 2015. godine, isplati označene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinčano označene mesečne iznose od dospelosti do isplate na način opisan u tom stavu izreke. U petom stavu izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe tužioca od 11.0.2016. godine. U šestom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 183.608,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.06.2018. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3778/18 od 10.05.2019. godine, u prvom stavu izreke, potvrđena je prvostepena presuda u prvom i drugom stavu izreke i žalba tužene je u tom delu odbijena kao neosnovana. U drugom stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda u četvrtom stavu izreke, pa je tužbeni zahtev da se tužena obaveže da tužiocu plati troškove za dolazak i odlazak sa rada za period od februara 2013. godine do marta 2015. godine, u pojedinačno označenim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, odbijen kao neosnovan. U trećem stavu izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u šestom stavu izreke prvostepene presude i tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 155.108,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.06.2018. godine do isplate, dok je u preostalom delu zahtev tužioca za iznos od još 28.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.06.2018. godine odbijen. U četvrtom stavu izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove za sastav žalbe u iznos od 12.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude i to odluka iz drugog, trećeg i četvrtog stava izreke, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud o tužiočevoj reviziji nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredbe o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku Zakona ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 –u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu na neodređeno vreme u Kazneno-popravnom zavodu u ..., na poslovima obezbeđenja, ali je od 23.05.2011. godine privremeno upućen na rad u Kazneno-popravni zavod u ... .

Mesto rada tužioca i sedište poslodavca je u ..., a rad obavlja u ... . Tužilac je u spornom periodu na posao dolazio autobusom ili kolima. Tužena je predvidela proceduru po kojoj državni službenici i nameštenici ostvaruju pravo na naknadu troškova prevoza, koja se primenjuje od januara 2013. godine. Ova procedura je izmenjena krajem 2013. godine, pa je tužilac trebalo da po isteku meseca dostavlja zahtev za naknadu troškova prevoza, uz koji prilaže kopiju lične karte, potvrdu prevoznika, iskorišćenu originalnu mesečnu kartu, odnosno iskorišćene originalne pojedinačne karte ovlašćenog autoprevoznika. Tužilac je pravnoj službi redovno predavao zahteve za naknadu troškova prevoza, jer je radio u ..., a mesto rada i sedište poslodavca tužioca je u ..., za koje nije dobijao potvrdu da su zavedeni, a tužena je tek od aprila 2015. godine počela da mu isplaćuje troškove prevoza. Za mesece septembar, oktobar i novembar 2013. godine dobio je rešenja kojim su njegovi zahtevi odbijeni zato što uz zahteve nije prilagao dokaze o nastalim troškovima u vidu mesečne karte. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 27.11.2017. godine utvrđeno je da visina troškova prevoza za sporni period iznosi 1.137.864,04 dinara na relaciji ...-...-... .

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, primenom člana 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. stav 1. i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu, na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u periodu od februara 2013. godine do marta 2015. godine, isplati ukupan iznos od 1.137.864,04 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužilac pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje u skladu sa članom 140. Zakona o državnim službenicima – pisanim zahtevom koji se podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom, a o tom zahtevu odlučuje se rešenjem. S obzirom da je za mesece septembar, oktobar i novembar 2013.godine dobio rešenja kojim su njegovi zahtevi odbijeni, a protiv kojih nije izjavljivao žalbu, dok za ostale mesece nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, i što zbog eventualnog „ćutanja administracije“ nije pokrenuo upravni spor, tužilac ne može sa uspehom tražiti po tom osnovu, ni naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima. Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…99/10), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, (član 2. stav 1. tačka 1.), u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu, jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac, rešenjem u smislu člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom shvatanju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika

Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz ... u ... i za odlazak sa rada. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade troškova prevoza tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada na navedenoj relaciji u spornom periodu utvrđena je veštačenjem.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su isti pravilno odmereni, a odbijen je zahtev tužene za naknadu troškove za sastav žalbe, primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP,odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluku u drugom stavu izreke, Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredaba članova 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, te je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 22.500,00 dinara, i to na ime sastava revizije, shodno tarifnom broju 16. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić