Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž broj 287/18 od 09.10.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda i odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celini, te obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredbi parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) pa je našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni druge bitne povrede odredbi parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema obrazloženju prvostepene odluke, otac parničnih stranaka, sada pokojni VV, kao primalac izdržavanja, sa ovde tuženim BB, kao davaocem izdržavanja, zaključio je ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je raspolagao, između ostalog, i sa nepokretnom imovinom: kovačnicom, nezavršenim kupatilom i nadstrešnicom za drva i ugalj. Sa druge strane, tužilac je svoj zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, zasnovao na tvrdnji da su navedene nepokretnosti isključivo njegova svojina i da je iste stekao građenjem.

U prvostepenom postupku utvrđeno je da su dana 05.02.1996. godine stranke zaključile sudsko poravnanje (u odnosu na imovinu koja je zaostavština njihove majke) kojim je ovde tužilac priznao pravo svojine i državine tuženom na ¼ idealnih delova porodične stambene zgrade 8h5 metara i na ½ sporedne zgrade 12h4 metara, na katastarskoj parceli broj ... KO ... ..., dok je ovde tuženi, tužiocu priznao pravo svojine i državine na ½ idealnih delova šupe sa garažom do ulice dimenzije 12h3 metara i ½ idealnih delova šupe sa garažom dimenzija 6h5 metara, a koje se nalaze na istoj parceli. Nakon zaključenja navedenog poravnanja, tužilac je postao suvlasnik sa ½ idealnih delova sa svojim ocem na nepokretnostima bliže opisanim u zaključenom poravnanju. Nadalje, prvostepeni sud je utvrdio da je sada pokojni otac stranaka za života dozvolio tužiocu da poruši objekte na kojima su tužilac i otac bili suvlasnici i da svojim sredstvima izgradi porodičnu stambenu zgradu, što je tužilac i učinio, te je uz saglasnost oca i brata počeo da gradi nepokretnost 1994. godine i gradnju iste je završio 1995. godine. U sklopu novoizgrađene kuće izgrađeni su i predmetne prostorije – kovačnica, nedovršeno kupatilo i nadstrešnica, kao i novo kupatilo koje je služilo kući tužioca.

Ceneći iskaze saslušanih svedoka, iskaze parničnih stranaka, te ceneći priložene račune i ugovor o zajmu za stambenu izgradnju u periodu od 1976. do 1978. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac sopstvenim sredstvima izgradio kako kuću za svoje potrebe, tako i sporne nepokretnosti. Pri tom, prvostepeni sud nije prihvatio navod tuženog da je otac tužioca (koji je sa tužiocem bio suvlasnik na nepokretnosti koje su postojale pre gradnje kuće tužioca) svoj pristanak na rušenje ovih nepokretnosti uslovio zahtevom da mu tužilac za njegove potrebe izgradi kovačnicu, nadstrešnicu i novo kupatilo. Shodno navedenom, a polazeći od odredbe člana 24. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac vlasnik spornih objekata po osnovu građenja, iz kog razloga otac parničnih stranaka ugovorom o doživotnom izdržavanju nije mogao raspolagati imovinom koja nije bila njegovo vlasništvo, pa je ugovor o doživotnom izdržavanju, u navedenom delu, ništav u smislu odredbe člana 47. i 103. Zakona o obligacionim odnosima. Odluku kojom je utvrdio da je tužilac nosilac prava korišćenja sa ½ idealnih delova na spornoj katastarskoj parceli, prvostepeni sud je doneo smatrajući da se radi o zemljištu koje je neophodno za redovnu upotrebu građevinskog objekta koji je tužilac izgradio.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 287/18 od 09.10.2018. godine, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti kao neosnovan, polazeći od primene pravila o teretu dokazivanja, te zaključujući da tužilac nije dokazao da je sporne nepokretnsti izgradio isključivo sopstvenim sredstvima, dok u odnosu na sticanje prava svojine na katastarskoj parceli nije predložio izvođenje dokaza od strane veštaka ekonomsko – finansijske struke na osnovu kog bi se utvrdilo koliki je udeo majke parničnih stranaka u sticanju predmetne parcele, a od kog udela ovde strankama kao zakonskim naslednicima pripada po ½ idealnih delova. Osim toga, navedeni građevinski objekat nema građevinsku dozvolu, iz kog razloga mu se ne može priznati karakter trajnog objekta, pa se po ovom osnovu i ne može steći pravo korišćenja na predmetnoj katastarskoj parceli. Prema daljem obrazloženju drugostepene odluke, između tužioca i oca stranaka postojao je dogovor prema kom je tužilac bio u obavezi da svom pokojnom ocu sagradi novu kovačnicu sa kupatilom i nadstrešnicu, umesto stare kovačnice i objekta u odnosu na koji je sa ocem bio nosilac prava susvojine i u odnosu na koje je otac tužilaca dao dozvolu da budu srušeni kao bi tužilac izgradio novu nepokretnost. U novoizgrađenu kovačnicu, nedovršeno kupatilo i nadstrešnicu ulazi se iz dvorišta tuženog, a ne iz dvorišta tužioca, pri čemu se navedeni objekti snabdevaju električnom energijom takođe iz objekta tuženog. Shodno navedenom, sama činjenica da su ovi objekti naslonjeni na zid kuće tužioca nije dovoljna za zaključak da objekti tužioca predstavljaju jednu građevinsku celinu, pa je zaključak drugostepenog suda da pravo svojine na novoizgrađenim objektima ima upravo sada pokojni VV, dok tužilac eventualno može istaći obligaciono-pravni zahtev za isplatu novčane protivvrednosti njegovog doprinosa u gradnji spornih objekata. Kako je pravo svojine na spornim objektima imao otac parničnih stranaka, to je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i odredbe članova 20., 21., 22. i 24. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, a sledstveno tome pogrešno i odredbu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kada je našao da je ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, iz kog razloga je prvostepena odluka preinačena i odlučeno je kao u izreci drugostepene odluke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud postupio kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Naime, kako je nesumnjivo utvrđeno da je otac parničnih stranaka dozvolu za rušenje starih objekata, na kojima je bio nosilac prava susvojine sa tužiocem (i gde je posedovao kovačnicu) uslovio zahtevom da mu tužilac izgradi novu kovačnicu sa kupatilom i nadstrešnicu, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je nosilac prava svojine na spornim objektima bio otac parničnih stranaka. Na ovaj zaključak upućuje i utvrđena činjenica da se u novoizgrađenoj kovačnici nalazi kovački alat oca parničnih stranaka, da se tužilac nikada nije bavio kovačkom delatnošću, te da se u ove objekte pristupa iz dvorišta tuženog i da se isti snabdevaju električnom energijom iz objekta tuženog. Nadalje, na pravilnost ovakvog zaključka ukazuje i okolnost da tužilac u ostavinskom postupku koji se vodio iza smrti majke parničnih stranaka (a u kom ostavinskom postupku su kao predmet zaostavštine bile označene ranije postojeće nepokretnosti) nije isticao da je sopstvenim sredstvima na mestu ovih nepokretnosti izgradio nove, niti da je svojim sredstvima učestvovao u izgradnji nepokretnosti koje su srušene u dogovoru sa ocem (u kom smislu bi predmet zaostavštine zapravo predstavljao njegovu imovinu).

U pogledu zahteva za utvrđenje prava sukorišćenja na spornom placu, ovaj sud u potpunosti prihvata obrazloženje drugostepenog suda u pogledu nemogućnosti da tužilac stekne pravo korišćenja na zemljištu koje se nalazi ispod zgrade i koje služi redovnoj upotrebi zgrade, u situaciji kada se radi o objektu izgrađenom bez građevinske dozvole. Takođe, potrebno je ukazati na to da pravo korišćenja nije raspravljeno u postupku za utvrđenje bračne tekovine roditelja stranaka, koji je okončan presudom Opštinskog suda u Nišu broj 2602/85 od 29.08.1988. godine, a kojom presudom je majka parničnih stranaka oglašena za nosioca prava susvojine na nepokretnostima – objektima, niti u ostavinskom postupku iza smrti majke. Imajući u vidu da je u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju nosilac prava korišćenja na spornom placu bio otac stranaka, pravo tužioca da potražuje idealni deo prava korišćenja placa, uslovljeno je time da je prethodno bilo potrebno utvrditi udeo majke parničnih stranaka u sticanju ovog prava, a tužilac u ovom pravcu nije predlagao bilo kakve dokaze. Sa druge strane, odluka u ovoj pravnoj stvari svakako nije od uticaja na eventualna prava koja tužilac ima kao naslednik svojih roditelja.

Nadalje, neosnovan je revizijski navod tužioca da su sva sporna pitanja između parničnih stranaka, zapravo raspravljena poravnanjem zaključenim pred Opštinskim sudom u Nišu R broj 1789/95 od 05.02.1996. godine, s obzirom na to da se ovo poravnanje nije odnosilo na objekte u odnosu na koje je ovde istaknut zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine. Ovim poravnanjem su parnične stranke raspolagale suvlasničkim pravima koje je njihova majka imala na ranije postojećim objektima i pravno dejstvo ovog poravnanja je takvo da je tužilac sa ocem postao suvlasnik sa po ½ idealnih delova na objektima koji su srušeni i na čijem mestu su izgrađeni objekti koji su ovde predmet spora. Ukoliko su u vreme zaključenja poravnanja objekti na koje se isto odnosilo već bili srušeni, a kako to navodi u reviziji tužilac, tada bi navedeno poravnanje bilo ništavo, ali činjenica ništavosti poravnanja ne može ustanoviti bilo kakvo pravo tužioca na spornim objektima. Štaviše, tužilac u postupku zaključenja poravnanja nije ni isticao činjenicu da su objekti srušeni i da je na istom mestu, sopstvenim sredstvima, izgradio nove.

U pogledu sticanja udela u pravu korišćenja na katastarskoj parceli, bez uticaja na drugačiju odluku je revizijski navod tužioca da su parnične stranke izvršile deobu placa tako što su zajednički postavili markere za potrebe avionskog snimanja. Nezavisno od toga da li se ili ne ovde radilo o postupku deobe, ovaj sud ukazuje na to da je deoba zajedničke stvari vanparnični postupak i da se na osnovu ovog postupka ne određuje veličina udela niti se stiče udeo u pravima na stvari koja je predmet deobe. Naprotiv, deoba podrazumeva da je obim prava koji stranke imaju na stvari nesporan, pa tek ukoliko je to slučaj moguće je vršiti deobu zajedničke stvari ali i tada u posebnom postupku koji se vodi prema pravilima propisanim odredbama članova 148-154 Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ broj 25/82... „Službeni glasnik RS“ broj 106/15).

Shodno svemu iznetom, odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić