U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su bili u vanbračnoj zajednici od 1987. godine, a 10.04.1994. godine su zaključili brak. Tuženi BB je 1991. godine otišao na rad u ..., a tužilja mu se tada sa maloletnom decom, tuženima VV i GG, pridružila 1996. godine. Brak parničnih stranaka razveden je presudom Osnovnog suda u Požarevcu P2 934/10 od 11.08.2010. godine. Za vreme trajanja zajednice stečene su nepokretnosti upisane u list nepokretnosti ... KO ... i u listu nepokretnosti ... KO ... kao i dva putnička vozila, s tim što se jedno vozilo vodi na tužilju, a nepokretnosti i drugo vozilo na tuženog BB. Pre donošenja presude o razvodu braka, tužilja i prvotuženi su zaključili i potpisali pobijani Sporazum o razvodu braka od 29.04.2010. godine, čiji tekst je sačinio advokat u ... . Prema ovom sporazumu, doprinosi koji su uplaćivani u penzionu kasu po razvodu braka se ne dele, a prvotuženi se obavezao da tužilji isplati 25.000 švajcarskih franaka. Dogovoreno je da inventar u zajedničkom stanu u kome su supružnici živeli preuzme prvotuženi, kao i nekretnine u ..., u odnosu na koje se tužilja odrekla svog dela u korist zajedničke dece, drugotužene i trećetužene. Pre potpisivanja navedenog sporazuma, prvotuženi je tužilji isplatio 25.000 švajcarskih franaka. Dana 08.08.2011. godine prvotuženi je kao poklonodavac sa ovde tuženim ćerkama VV i GG zaključio pobijani ugovor o poklonu, kojim je ćerkama poklonio po ½ idealnog dela nepokretnosti u KO ... i KO ..., uz zadržano pravo doživotnog uživanja, a ugovor je overen pred Osnovnim sudom u Požarevcu Ov.3. .../... . Pravnosnažnom delimičnom presudom tog suda P 34712 od 26.09.2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila utvrđenje da je sporazum o razvodu braka od 29.04.2010. godine apsolutno ništav i ne proizvodi pravno dejstvo. U ovoj parnici tužilja je tražila utvrđenje da je Sporazum o razvodu braka zaključen u ... 29.04.2010. godine rušljiv zbog mana volje, odnosno da je zaključen pod prinudom i pretnjom, kao i upotrebom fizičke sile i zlostavljanjem od strane prvotuženog, i zbog nesporazuma o prirodi i predmetu sporazuma.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, u nižestepenim presudama je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je zbog postojanja mana volje ništav Sporazum o razvodu braka od 29.04.2010. godine, kao i zbog postojanja bitne zablude, te da se utvrdi da je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo Ugovor o poklonu nepokretnosti zaključen između tuženih dana 08.08.2011. godine.

Naime, u postupku je utvrđeno da je zaključenju spornog sporazuma o razvodu braka prethodio dogovor između tužilje i prvotuženog o podeli imovine stečene u vanbračnoj i bračnoj zajednici, po kome se tužilja odrekla svog dela bračne i vanbračne tekovine u korist zajedničkih ćerki, ovde tuženih, a prvotužilac joj je prethodno isplatio iznos od 25.000 švajcarskih franaka. Iz navedenog proizilazi da pobijani sporazum predstavlja sporazum o deobi zajedničke imovine, koja se može izvršiti u toku braka kao i posle njegovog prestanka, u skladu sa čl. 178. i 179. Porodičnog zakona. U postupku je utvrđeno da je ovakav sporazum predstavljao izraz saglasnosti volja tužilje i prvotuženog, te da je izjava volje učinjena slobodno i ozbiljno, u skladu sa članom 28. Zakona o obligacionim odnosima, a utvrđeno je i da na strani tužilje nije bilo mana volje prilikom zaključivanja sporazuma, kao ni bitne zablude ili nesporazuma, u smislu čl. 60., 61, 63. i 65. Zakona o obligacionim odnosima, pa sporazum nije rušljiv u smislu člana 111. tog zakona. Osim toga, od zaključivanja ovog sporazuma do podnošenja tužbe istekli su rokovi iz člana 117. tog zakona, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužilje u ovom delu neosnovan. Pravilan je takođe zaključak nižestepenih sudova da je punovažan pobijani Ugovor o poklonu zaključen između tuženih dana 08.08.2011. godine, s obzirom da je zaključen u pismenoj formi, overen od strane suda, te da je prvotuženi raspolagao imovinom koju mu je tužilja po punovažnom sporazumu o deobi ustupila i u skladu sa kojim je prvotuženi navedenu imovinu preneo na njihove zajedničke ćerke, sa čime se saglasila i tužilja. Iz navedenog proizilazi da nisu ispunjeni zakonski uslovi za utvrđivanje ništavosti ugovora o poklonu iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodima revizije kojima se ukazuje da je prvotuženi tužilju prisilio na sačinjavanje spornog sporazuma o deobi imovine, da tužilja nije mogla razumeti sadržinu sprazuma jer nije dovoljno savladala nemački jezik i ima samo osnovno obrazovanje, te da je prvotuženi uz upotrebu fizičke sile i pretnji prema tužilji i njenoj porodici nju prisilio na potpisivanje ovakvog sporazuma, sa namerom da je dovede u zabludu, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizja ne može podneti, prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić