Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 142/20 od 12.03.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Prijepolju, okrivljenog AA i njegovog branioca - advokata Gorana Rajića, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Prijepolju 2K.br.40/16 od 06.12.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Goran Rajić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da saglasno članu 492. stav 1. tačka 2) ZKP preinači presude Osnovnog suda u Prijepolju 2K.br.40/16 od 06.12.2019. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 142/20 od 12.03.2020. godine i okrivljenog AA oslobodi od optužbe da je učinio krivično delo građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. KZ i krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 5. KZ.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da delo koje je opisano pod tačkom 1) izreke prvostepene presude, a za koje je okrivljeni oglašen krivim, nije krivično delo, obzirom da opisane radnje okrivljenog ne predstavljaju radnju izvršenja krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. KZ. Po stavu branioca okrivljenog, kako iz izreke presude proizilazi da je stambeni objekat već bio izgrađen i da je za isti podnet zahtev za legalizaciju, to se samo betoniranje ploče ispod krova postojećeg stambenog objekta, bez obzira što je isto izvođeno bez građevinske dozvole, nikako ne može smatrati radnjom izvršenja krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. KZ, jer je došlo do izmena Zakona o planiranju i izgradnji iz aprila meseca 2011. godine, a po kojim zakonskim izmenama za rekonstrukciju tavanskog prostora više nije potrebna građevinska dozvola.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, isti navodi istaknuti u žalbi branioca okrivljenog AA - advokata Gorana Rajića bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Kragujevcu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Prijepolju 2K.br.40/16 od 06.12.2019. godine. Apelacioni sud u Kragujevcu kao drugostepeni je ove navode branioca okrivljenog ocenio neosnovanim i o tome na stranama 4 i 5 drugostepene presude Kž1 142/20 od 12.03.2020. godine izneo razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem, ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ističe da radnje okrivljenog opisane pod tačkom 2) izreke prvostepene presude ne predstavljaju radnju krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 5. KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, obzirom da se iz izreke presude ne vidi na koji način je okrivljeni izazvao opasnost za život i telo ljudi, odnosno da li je to učinio na taj način što je dana 12.06.2015. godine angažovao pokojnog oštećenog VV na adaptaciji potkrovlja ili na taj način što je stambeni objekat izgradio 1991. godine ispod elektromreže na visini manjoj od 5 metara od elektrovodova.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se ocenjuju kao neosnovani. Ovo sa razloga jer iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog pod tačkom 2) izreke prvostepene presude i to da je okrivljeni AA električnom energijom kao opšteopasnim sredstvom izazvao opasnost za život i telo ljudi, usled čega je nastupila smrt oštećenog VV, a u vreme, u mestu i na način bliže opisan u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizlazi da se u radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 5. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani. Naime, suprotno navodima branioca okrivljenog, u izreci pravnosnažne presude je navedena i opisana radnja izvršenja krivičnog dela koja je u svom uzročno-posledičnom sledu dovela do teže posledice i to do smrti pokojnog oštećenog VV.

Osim toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da u konkretnom slučaju sud nije primenio zakon koji je najpovoljniji za okrivljenog, obzirom da je po stavu branioca trebalo da primeni Krivični zakon Republike Srbije („Službeni glasnik SRJ“, broj 26/77) koji je važio u vreme preduzimanja radnje izgradnje kuće ispod elektromreže, jer je samom izgradnjom kuće nastupila posledica izazivanja opasnosti za život i telo ljudi, a ne da primeni sada važeći Krivični zakonik. Branilac ovaj svoj stav obrazlaže time da kako je objekat izgrađen ispod elektromreže 1991. godine pre stupanja na snagu Pravilnika o tehničkim normativima za izgradnju nadzemnih elektroenergetskih vodova nazivnog napona od 1 KV do 400 KV („Službeni list SRJ“, broj18/92), to radnje okrivljenog u momentu njihovog preduzimanja nisu bile u suprotnosti sa ovim Pravilnikom, dakle nisu predstavljale krivično delo, pa je stoga Krivični zakon Republike Srbije koji je važio u to vreme povoljniji po okrivljenog.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani, obzirom da je sud u konkretnom slučaju na krivičnopravne radnje okrivljenog AA preduzete dana 12.06.2015. godine pravilno primenio Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, broj 85/2005 ... 35/2019), a ne Krivični zakon Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, broj 26/77 ... 21/90, „Službeni glasnik RS“, broj 16/90 ... 67/2003) kako to pogrešno smatra branilac okrivljenog. Ovo sa razloga jer su po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda krivična dela izvršena u vreme kada je okrivljeni angažovao radnike da izvode građevinske radove na njegovom stambenom objektu, između ostalog i sada pokojnog oštećenog VV, dakle krivična dela su izvršena dana 12.06.2015. godine, a ne kako to branilac pogrešno smatra da je krivično delo građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. KZ izvršeno 1991. godine za stambeni objekat i 2006. godine za pomoćni objekat, a krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 5. KZ izvršeno 1991. godine. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju je bez uticaja vreme kada je izgrađen objekat ispod elektromreže.

Imajući u vidu napred navedeno, dakle da je vreme izvršenja krivičnih dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. KZ i teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 5. KZ - dan 12.06.2015. godine, to se kao neosnovani ocenjuju i navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer je po stavu branioca za predmetna krivična dela nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Takođe, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, isticanjem da su pobijane presude zasnovane na odbrani okrivljenog datoj pred javnim tužiocem, bez prisustva branioca, a koja odbrana se nije mogla koristiti u krivičnom postupku jer je okrivljenom stavljeno na teret krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 5. KZ za koje se može izreći kazna zatvora od 8 godina, pa je okrivljeni shodno članu 74. tačka 2) ZKP morao imati branioca na prvom saslušanju kod javnog tužioca.

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni AA prilikom saslušanja pred Osnovnim javnim tužiocem u Prijepolju dana 07.11.2017.godine vezano za krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 5. KZ svoju odbranu dao u prisustvu branioca i to upravo njegovog sadašnjeg branioca - advokata Gorana Rajića, tako da se ova odbrana okrivljenog može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku. Stoji činjenica da je okrivljeni prilikom saslušanja pred Osnovnim javnim tužiocem u Prijepolju dana 05.08.2015. godine vezano za krivično delo građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. KZ svoju odbranu dao bez prisustva branioca, ali za ovo krivično delo s obzirom na visinu zaprećene kazne zatvora nije ni predviđena obavezna odbrana. Osim toga, iz spisa predmeta i pobijanih presuda proizilazi da sud u dokaznom postupku nije ni pročitao odbranu okrivljenog datu pred javnim tužiocem i na istoj nije ni zasnovao pobijanu pravnosnažnu presudu, već je pravnosnažnu presudu zasnovao na odbrani okrivljenog datoj na glavnom pretresu. Imajući u vidu sve napred navedeno, to su kao neosnovani ocenjeni i navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Gorana Rajića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                       Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić