Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio predsednik Opštinskog suda u Loznici. Sudijska funkcija tužioca prestala je odlukom Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine. Tužilac ponovo obavlja sudijsku funkciju od 10.12.2012. godine, nakon odluke Ustavnog suda od 09.10.2012. godine kojom je usvojena njegova ustavna žalba. U pravnosnažno okončanim sudskim postupcima (presuda Osnovnog suda u Loznici P1 83/2013 od 18.02.2014. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 515/14 od 21.10.2014. godine) odbijeni su zahtevi tužioca za naknadu materijalne štete u visini plaćenih troškova upisa u advokatsku komoru u iznosu od 221.686,00 dinara i naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Loznici P1 191/14 od 17.01.2015. godine tužiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje.

U ovom sporu tužilac traži naknadu štete zbog povrede prava ličnosti - prava na jednaku pravnu zaštitu, povređenog uskraćivanjem prava na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva i prava na naknadu materijalne štete u visini troškova upisa u Advokatsku komoru. Podnetu tužbu tužilac zasniva na činjenici da je, nakon donošenja pravnosnažnih presuda kojima su odbijeni njegovi zahtevi za naknadu nematerijalne i materijalne štete, odlukama najvišeg suda u Republici Srbiji izmenjena sudska praksa i u istim činjenično-pravnim sporovima usvajani takvi zahtevi drugih tužilaca.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tužiocu povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, jer su sudovi u istim činjenično pravnim situacijama donosili protivrečne presude i zato, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, dosudio traženu naknadu nematerijalne štete.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu sa obrazloženjem da sudovi nisu nadležni da odlučuju o tome da li je nekom pravnosnažnom sudskom odlukom povređeno pravo stranke na jednaku pravnu zaštitu prava pred sudom (član 36. stav 1. Ustava Republike Srbije) i pravo ličnosti (član 32. Ustava Republike Srbije), jer o tome odlučuje Ustavni sud u skladu sa članom 170. Ustava Republike Srbije. S`obzirom da tužilac kod tog suda nije ishodovao odluku kojom je utvrđeno da su pravnosnažnim presudama o odbijanju zahteva za naknadu materijalne štete (troškova upisa u Advokatsku komoru) i nematerijalne štete (duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti i dostojanstva) povređena njegova ustavna prava, drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Navedenom odredbom je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pretpostavka za ovu odgovornost je postojanje nezakonitog ili nepravilnog rada organa. Pod nezakonitim radom podrazumeva se svaki akt, odnosno radnja koja je protivna pravnim normama, a nepravilnim radom se smatraju sve one radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe ili delatnosti.

Pravnosnažna odluka suda koja nije u skladu sa docnije ustanovljenom sudskom praksom, ne može se smatrati nezakonitim radom organa zbog kojeg bi postojala odgovornost države, ako je takva odluka doneta na osnovu pogrešnog pravnog shvatanja nastalog kao rezultat tumačenja zakona. Izmenjena sudska praksa o odgovornosti države za naknadu materijalne štete u visini upisnine za obavljanje advokatske delatnosti, koju je platilo lice koje je tu delatnost obavljalo u periodu od kada mu je, na osnovu odluke Visokog saveta sudstva prestala sudijska funkcija pa sve do vraćanja na funkciju sudije, rezultat je drugačijeg tumačenja zakona - postojanja adekvatne uzročne veze između nastale materijalne štete i nezakonite odluke o prestanku sudijske funkcije, koja isključuje autonomiju volje u izboru profesije. Pogrešno pravno stanovište o neosnovanosti tužbenih zahteva za naknadu ove štete, izraženo u ranijim sudskim odlukama, i obrazloženo upravo autonomijom volje u izboru profesije lica kojima je prestala sudijska funkcija, posledica je pogrešnog tumačenja zakona i uzročno-posledične veze između štetne radnje i nastale štete, zbog čega ne može biti osnov odgovornosti za spornu štetu, bez obzira na to što je u kasnije donetim pravnosnažnim odlukama preovladalo drugačije pravno shvatanje.

Ne postoji ni odgovornost tužene za štetu nastalu odbijanjem tužiočevog zahteva za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i dostojanstva, nastale u postupku reizbora sudija. O toj šteti odlučuje se u svakom konkretnom slučaju, na osnovu svih činjenica koje potvrđuju uzročno- posledičnu vezu između odluke Visokog saveta sudstva o neizboru sudije i povrede časti i ugleda, odnosno dostojanstva, a ne samo na osnovu činjenice da je doneta nezakonita odluka o neizboru koja je dovoljna za nastanak ovog vida nematerijalne štete.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji je odbijen zato što tužilac nije uspeo u tom postupku, i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić