Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu odredaba člana 441. stav 4. ZKP, branilac u zahtevu navodi da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 262. stav 2. ZKP za odbačaj zahteva za naknadu troškova postupka, obzirom da se rešenje o odbačaju krivične prijave ne dostavlja odbrani okrivljenog, a ni samom okrivljenom, iz čega prema stavu branioca proizilazi da rok za podnošenje zahteva za naplatu troškova nije ni mogao početi da teče, te je sud odluku o troškovima predmetnog postupka trebalo da donese shodno članu 265. stav 1. ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 262. stav 2. ZKP je propisano da ako nedostaju podaci o visini troškova, posebno rešenje o visini troškova doneće predsednik veća ili sudija pojedinac kada se ti podaci pribave, kao i da se podaci o visini troškova i zahtev za njihovu naknadu mogu podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja kojima je odlučeno o krivičnopravnoj stvari, pa i o tome ko snosi troškove postupka, što proizilazi iz stava 1. ovog člana.

Odredbom člana 284. stav 1. ZKP je propisano da će javni tužilac rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako iz same prijave proističe da: 1) prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti; 2) nastupila je zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje; 3) ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, o čemu će obavestiti oštećenog, što je nesumnjivo propisano u stavu 2. navedenog člana.

Navedeni razlozi za odbačaj krivične prijave u smislu citiranog člana 284. stav 1. ZKP, po svojoj suštini su istovetni razlozima iz odgovarajućih odredaba ZKP za obustavu krivičnog postupka u kasnijim fazama, odnosno za okončanje krivičnog postupka u smislu oslobađanja okrivljenog od optužbe ili odbijanja optužbe, a u tim procesnim situacijama trebalo bi izreći u odluci i da troškovi postupka padaju na teret budžeta.

Naime, članom 265. stav 1. ZKP, propisano je da kad se obustavi krivični postupak ili se optužba odbije ili se okrivljeni oslobodi od optužbe, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 1) do 6) tog zakonika, nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca i punomoćnika (član 103. stav 3.), kao i nagrada veštaka i stručnog savetnika, padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Polazeći od činjenice da je odredbom člana 262. stav 2. ZKP propisan rok koji počinje da teče od dana pravosnažnosti odluke o okončanju krivičnog postupka (presude ili rešenja koje odgovara presudi, u smislu člana 262. stav 1. ZKP), jasno je da se u ovom slučaju radi o objektivnom roku. Početak roka je vezan za objektivnu činjenicu, u ovom slučaju to je pravnosnažnost odluke o krivičnopravnoj stvari, bez obzira na ishod postupka po okrivljenog, a kraj roka je određen kalendarskim istekom roka. Dakle, početak roka nije vezan za činjenicu da li je odluka o troškovima postupka sadržana u odluci o krivičnopravnoj stvari, već je vezan za pravnosnažnost odluke o krivičnopravnoj stvari, odnosno za datum pravnosnažnosti te odluke i ne može se produžavati.

Sledstveno navedenom, u situaciji kada je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu protiv okrivljenog AA rešenjem Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu Kt. broj 1529/14 od 13.02.2015. godine, takvo rešenje o odbačaju krivične prijave postalo je pravnosnažno i konačno, te se od momenta pravnosnažnosti ovog rešenja ima i računati rok iz člana 262. stav 2. ZKP, u kome stranka može podneti zahtev za naknadu troškova.

Stoga, kako je branilac okrivljenog zahtev za naknadu troškova podneo nakon isteka roka od godinu dana, računajući od dana pravnosnažnosti rešenja o odbačaju krivične prijave, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, da su nižestepeni sudovi odbacivši takav zahtev kao neblagovremen, učinili povredu krivičnog zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Pritom, okolnost na koju se branilac u zahtevu poziva, a naime da rešenje o odbačaju krivične prijave nikada nije dostavljeno okrivljenom, bez uticaja je na drugačiju odluku, jer je rok za podnošenje takvog zahteva vezan za pravnosnažnost odluke o krivičnopravnoj stvari, a ne za momenat dostavljanja pravnosnažne odluke o okončanju postupka, kako to branilac neosnovano ističe.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac ukazuje da su pobijana rešenja doneta uz povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Sa napred izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                     Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić