U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Kulizić, advokat iz ..., protiv tuženog Fabrike kotrljajućih ležajeva i kardana FKL AD Temerin iz Temerina, koju zastupa Strahinja Davidov, advokat iz ..., radi isplate uvećane zarade za prekovremeni rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1979/17 od 15.12.2017. godine, u sednici održanoj 16.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1979/17 od 15.12.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1823/2013 od 02.03.2007. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim i trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade kao i na ime razlike između isplaćene i pripadajuće dodatne zarade isplati tužiocu iznose sa zakonskom zateznom kamatom i obračunatim iznosima zatezne kamate u visini i za periode bliže opisane kao u tim stavovima izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene uvećane zarade za prekovremeni rad za period od 01.09.2010. godine do 04.10.2013. godine isplati iznos od 1.213.626,61 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.02.2016. godine do isplate i na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 01.02.2016. godine iznos od 839.304,70 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu neisplaćene razlike zarade za period od 01.06.2009. do 31.05.2010. godine u iznosu od 870.781,77 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2016. godine do isplate i dospele obračunatu zakonsku zateznu kamatu do 01.02.2016. u iznosu od 838.553,14 dinara kao i na tako utvrđeni ukupan iznos zahtev za uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Stavom šestim i sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu za isplatu preko dosuđenog iznosa razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i obračunate zakonske kamate stavom drugim izreke i razlike između isplaćene i pripadajuće dodatne zarade i obračunate zakonske zatezne kamate stavom trećim izreke, do traženih iznosa po oba osnova. Stavom osmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa na ime neisplaćene uvećane zarade za prekovremeni rad do traženog iznosa od 2.532.572,99 dinara i preko dosuđenog iznosa obračunate zakonske zatezne kamate do traženog iznosa od 1.884.198,85 dinara. Stavom devetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu u kom je traženo da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćene uvećane zarade za rad u drugoj smeni u periodu od 01.06.2010. do 04.10.2013. godine isplati iznos od 2.748.058,54 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2013. godine do isplate i dospelu obračunatu zakonsku zateznu kamatu od 01.05.2016. godine u iznosu od 1.393.999,68 dinara kao i da na tako utvrđeni ukupan iznos za tužioca uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Stavom desetim izreke, obavezan je tuženi da za tužioca na dosuđene iznose uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Stavom jedanaestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 123.420,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom dvanaestim izreke, oslobođen je tužilac obaveze plaćanja sudskih taksi u ovoj parnici.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1979/17 od 15.12.2017. godine, stavom prvim izreke delimično je preinačena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu tužiocu uvećane zarade za prekovremeni rad za period od 01.09.2010. godine do 04.10.2013. godine u iznosu od 1.213.626,61 dinara sa zateznom kamatom od 02.02.2016. godine do isplate, kao i zahtev za isplatu dospele obračunate zatezne kamate do 01.02.2016. godine u iznosu od 839.304,70 dinara, delimično je ukinuta u stavu petom, šestom, sedmom i desetom izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je delimično potvrđena u stavu osmom i devetom izreke i u tom delu žalba tužioca je odbijena. Stavom drugim izreke, odbačena je žalba tuženog u delu kojim pobija prvostepenu presudu u odnosu na oslobođnje tužioca obaveze plaćanja sudske takse u ovoj parnici (u stavu dvanaestom izeke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu stava prvog izreke u odnosu na odluku o isplati naknade za prekovremni rad, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 87/18), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se član 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u postupku pred prvostepenim sudom, na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zaposlen kod tuženog od 1989. godine do 15.10.2013. godine kada mu je rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu. Nakon donošenja odluke Skupštine tuženog od 23.10.2009. godine o imenovanju izvršnog odbora direktora, tužilac koji je tom odlukom imenovan za izvršnog direktora Sektora pravnih i opštih poslova zaključio je sa tuženim dana 19.05.2010. godine

Ugovor o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima koji se primenjivao počev od 01.06.2010. godine, a kojim ugovorom je članom 4. predviđeno da izvršni direktor ima pravo na zaradu i druga primanja saglasno Zakonu o radu i KU društva. Tužilac je u periodu od 01.09.2010. godine do 04.10.2013. godine prema evidencionim karotnima radio veći broj sati od prosečnih sati u mesecu za puno radno vreme, u kom periodu mu je obračunavana i isplaćivana zarada prema navedenom ugovoru, dok mu je za sate rada nakon radnog vremena isplaćena naknada po sistemu sat za sat. Tužilac potražuje naknadu za prekovremeni rad u periodu od 01.09.2010. godine do 04.10.2013. godine sa uvećanjem od 26%, pozivajući se na veći broj sati rada od prosečnih sati u mesecu za puno radno vreme i primenu ugovora od 19.05.2010. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na isplatu naknade za prekovremeni rad u utuženom periodu u dosuđenom iznosu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Revizijom se neosnovano ukazuje da je pobijana drugostepena presuda zasnovana na nepravilnoj primeni materijalnog prava. Prema članu 53. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 58/09) prekovremeni rad postoji samo ukoliko je na zahtev poslodavca zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena i to u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran.

Imajući u vidu navedeno, obaveza na prekovremeni rad ne nastaje automatski već isključivo na zahtev poslodavca, pa ukoliko ne postoji zahtev poslodavca za uvođenje prekovremenog rada, ne može se govoriti o prekovremenom radu. Pri tom, povećan obim posla na koji revizija ukazuje, i to poslova zastupanja tuženog ne mogu se pripisati vrsti poslova koja se nije mogla predvideti od strane tužioca kao izvršnog direktora Sektora pravnih i opštih poslova. Opšte poznato je da poslovi zastupanja predstavljaju uobičajenu vrstu poslova tog sektora čiji obim može zavisno od okolnosti biti veći ili manji u određenim periodima.

S toga, imajući u vidu uslove propisane članom 53. stav 1. Zakona o radu, rad tužioca duži od punog radnog vremena sam za sebe ne može biti okvalifikovan kao prekovremeni rad, dok činjenica da mu je tuženi za sve sate takvog produženog rada obračunavao i isplatio zaradu tužiocu sat za sat bez uvećanja od 26%, upravo vodi zaključku da prekovremenog rada nije bilo, pa je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva po navedenom osnovu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić