Protiv stavova drugog i trećeg izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili revizije, iz svih zakonskih razloga.

Tužilac je podneo odgovor na revizije tuženih.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizije tuženih nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijama ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio knjižni nosilac prava korišćenja kompleksa parcela, ukupne površine 120 ha 7 ari 23 m2, u kat.opštini Jabuka, na kojem je Republički geodetski zavod, Služba za katastar nepokretnosti Pančevo dana 13.02.2014. godine upisao pravo svojine u korist Ministarstva privrede, šumarstva i vodoprivrede.

Iako je tužilac izjavio žalbu protiv navedenog rešenja RGZ-a od 13.02.2014. godine i o tome obavestio tuženog Grad Pančevo 20.01.2015. godine, Grad Pančevo je 13.02.2015. godine doneo odluku o raspisivanju javnog oglasa i raspisao oglas i za javnu licitaciju za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, između ostalog, i zemljišta na kome je tužilac do donošenja rešenja RGZ-a od 13.02.2014. godine bio upisan kao nosilac prava korišćenja.

Tužilac je u obraćanju tuženom Gradu Pančevu (Komisiji za izdavanje u zakup poljoprivrednog zemljišta i Komisiji za izradu godišnjih programa) ukazao da su predmet licitacije parcele koje se nalaze u njegovoj državini, da je u vezi tih parcela 2014.godine vršeno razgraničenje državne i zadružne svojine i da je doneto, još uvek nepravnosnažno, rešenje. Ukazao je i da bi za tužioca, ukoliko bi se zemljište izdalo drugima u zakup, mogla da nastupi šteta velikih razmera, jer bi zbog nedovoljnog poljoprivrednog zemljišta za obradu bio primoran da otpusti radnike.

Tuženi Grad Pančevo je tužiocu odgovorio 18.02.2015. godine da je prilikom izrade Godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, koristio zvanične podatke pribavljene od Republičkog geodetskog zavoda, Službe za katastar nepokretnosti i da lokalna samouprava obavlja samo deo posla koji joj je na osnovu zakona prenet u nadležnost i poveren od strane državnog organa.

Zemljište je izuzeto iz državine tužioca i izdato 2015. godine trećim licima u zakup. Ugovori o zakupu zaključeni su na godinu dana i po njihovom isteku tužilac je ponovo stupio u državinu zemljišta koje drži i danas. Tužilac je sa zemljišta skinuo usev 2015. godine od suncokreta i kukuruza i s obzirom na navedene okolnosti, svestan da će zemljište biti dato trećem licu u zakup, nije pripremio zemljište za setvu pšenice, niti je ostvario planirani prihod u sezoni 2015/2016.

Tužilac je uz tužbu dostavio nalaz i mišljenje sudskog veštaka poljoprivredne struke Milana Grubanova od 14.07.2015. godine iz kog je utvrđeno da izmakla korist tužioca od proizvodnje pšenice iznosi 10.462.139,64 dinara. Tuženi se nisu protivili izvođenju ovog dokaza u postupku, niti su osporili visinu utvrđene izmakle koristi.

Rešenje o upisu tužene Republike Srbije na spornom zemljištu od 13.02.2014. godine poništeno je 11.01.2016. godine rešenjem Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. U ponovljenom postupku Služba za katastar nepokretnosti Pančevo donela je 28.07.2016. godine zaključak kojim je naložila tužiocu da, u roku od 30 dana, dostavi isprave o sticanju poljoprivrednog zemljišta koje je stečeno teretnim pravnim poslom, kao zemljište u građevinskom području, shodno članu 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kao i dokaz o pravnom kontinuitetu između ZZ ''Belje'' i ZZ ''Jabuka''.

Služba za katastar nepokretnosti Pančevo je 06.12.2016. godine ponovo dozvolila upis prava javne svojine na tuženu Republiku Srbiju, na svim parcelama koje su bile predmet odlučivanja katastra po rešenju od 13.02.2014. godine. I protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu o kojoj nije odlučeno do okončanja prvostepenog postupka.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz čl. 60. i 64.Zakona o poljoprivrednom zemljištu, člana 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema datim razlozima, između radnji tuženih i štete koju je tužilac pretrpeo ne postoji uzročno-posledična veza. Tužilac je imao mogućnost da učestvuje na licitaciji u vezi sa izdavanjem predmetnog zemljišta u zakup, čime bi umanjio štetu, pri čemu nije dostavio Republičkom geodetskom zavodu dokaze o teretnom sticanju na spornim parcelama u postupku upisa prava na njima.

Suprotno stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz čl. 16, 172. stav 1, 189, 190. i 277. Zakona o obligacionim odnosima i ocenio da je tužbeni zahtev osnovan zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Kod utvrđene činjenice da rešenje RGZ-a Službe za katastar nepokretnosti od 13.02.2014. godine, kojim je izvršeno brisanje upisa prava korišćenja tužioca na predmetnim nepokretnostima i upisano prava svojine Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, nije steklo svojstvo pravnosnažnosti ni konačnosti (a što proizlazi i iz izreke tog rešenja), to takvo rešenje nije predstavljalo javnu ispravu podobnu za izvršenje, odnosno za upis stvarnih prava tužene Republike Srbije na nepokretnostima, u smislu odredbe člana 88. stav 3. Zakona o državnom premeru i katastru (''Službeni glasnik RS'' br. 72/09, 18/10, 65/13), važećeg u vreme donošenja tog rešenja.

Iz navedenog proizlazi pravilan zaključak drugostepenog suda da nije mogla biti doneta odluka o raspisavanju javnog oglasa za davanje u zakup i za javnu licitaciju za davanje u zakup zemljišta na kome je tužilac do donošenja rešenja RGZ- a od 13.02.2014. godine bio upisan kao nosilac prava korišćenja. Nasuprot tome, tuženi su preko svojih organa sproveli izvršenje ožalbenog rešenja i davanjem zemljišta u zakup trećim licima bez pravnog osnova lišili tužioca državine nepokretnosti, usled čega je on onemogućen da ga, kao do tada, obrađuje i od toga ostvari prihode u sezoni 2015/2016.

Na navedeni način tužilac je pretpeo štetu u vidu izmakle koristi, za koju su i po oceni Vrhovnog kasacionog suda tuženi objektivno odgovorni, jer je šteta tužiocu pričinjena nezakonitim i nepravilnim radom organa tuženih u vršenju njihovih funkcija, zbog čega su dužni da mu štetu solidarno naknade.

Bez uticaja su na pravilnost pobijane presude navodi revizija tuženih kojima ukazuju da prema odrebama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu tužena Republika Srbija po samom zakonu postaje vlasnik poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini, jer tužilac nije dostavio dokaze o teretnom sticanju na spornim parcelama u postupku upisa prava na njima. Utvrđeno činjenično stanje i primena materijalnog prava u upravnom postupku su predmet ocene drugostepenog organa u postupku odlučivanja o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Republičkog geodetskog zavoda, Službe za katastar nepokretnosti o upisu prava javne svojine na nepokretnostima u korist tužene. Prejudiciranjem odluke o izjavljenoj žalbi, tuženi su pre nego što je javna isprava stekla svojstvo izvršnosti, nezakonitim radom sporoveli izvršenje rešenja i u daljem tužiocu pričinili štetu koju su u obavezi da naknade.

Neosnovani su i navodi revizije tuženog Grada Pančeva, kojima ponavlja istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije. Tužilac je ovog tuženog pismenim putem obavestio da je izjavio žalbu protiv rešenja RGZ-a od 13.02.2014. godine, a nasuprot tom saznanju tuženi je raspisao javni oglaas za davanje u zakup i za javnu licitaciju za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta na kome je tužilac bio upisan kao nosilac prava korišćenja. To što je tuženi Grad Pančevo postupao u skladu sa ovlašćenjima koja mu je poverila tužena Republika Srbija nije od uticaja, jer je i ovaj tuženi bio dužan da postupa u skladu sa zakonom i opštim načelima Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno ocenio i drugostepeni sud.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer odgovor na reviziju tuženih nije bila nužna radnja za odlučivanje o izjavljenim revizijama, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća- sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić