Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 5147/2018
15.10.2020. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Roman Uršić advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Goran Miličić advokat iz ..., radi poništaja ugovora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6087/17 od 22.01.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6087/17 od 22.01.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6087/17 od 22.01.2018. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 1566/17 od 29.06.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio poništaj ugovora o kupoprodaji nepokretnosti površine 10,5 m2 koja se nalazi u ulici ... broj .. u ..., zaključenog između sada pokojnog VV kao prodavca i sada pokojne GG kao kupca, overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. ../97 od 20.05.1997. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove drugostepenog postupka u iznosu od 22.600,00 dinara u roku od 15 dana od prijema presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud odluku o osnovanosti tužbenog zahteva doneo pravilnom primenom člana 8. ZPP u vezi člana 231. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o kupoprodaji Ov. ../97 od 20.05.1997. godine prodavac VV (umro ...2010. godine) prodao je kupcu GG (umrla ...2000. godine) sobu i jedan klozet u ulici ... broj .. u .. . Ugovor sadrži izjavu prodavca da je izmiren sa celokupnom kupoprodajnom cenom i da prema kupcu, po osnovu tog ugovora, nema više nikakvih novčanih potraživanja (član 3). Isplata prodajne cene izvršena je u kući prodavca, a kupac je novac obezbedila delom pozajmicom a delom prodajom nakita. Ugovorne strane su ranije bile u braku, njihov brak razveden je presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 8919/92 od 24.03.1993. godine. Tokom braka sada pokojni VV je svojoj supruzi poklonio nepokretnost u ulici ... broj .. u ... . Ugovor o poklonu te nepokretnosti poništen je pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 8920/92 od 13.04.1993. godine. Po zaključenju ugovora o kupoprodaji sada pokojna GG je svaki ili svaki drugi dan obilazila pokojnog VV, kupovala mu namirnice, pripremala hranu i brinula se o njemu. Sada pokojna GG se dugi niz godina lečila od maligne bolesti.

Na osnovu ovko utvrđenog činjeničnog stanja, koje se navodima revizije ne dovodi u sumnju, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva.

Podneta tužba zasnovana je na tvrdnji njenog podnosioca, sada pokojnog VV, da je osporeni ugovor o kupoprodaji zaključio zato što ga je druga ugovorna strana, koristeći se njegovom starošću, bolešću i usamljenošću dovela i održavala u zabludi da će sa njim živeti, čuvati ga i negovati, prikrivajući da boluje od malignog oboljenja. Iznete činjenice tvore osnov tužbenog zahteva i razloge za rušljivost ugovora zbog mana volje.

Odredbom člana 61. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da stranka koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s`pažnjom koja se u prometu zahteva. Prema stavu prvom tog člana, zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine.

Odredbom člana 61. stav 1. navedenog zakona propisano je da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kada zabluda nije bitna.

Iz svih okolnosti konkretnog slučaja proizilazi da je sporni kupoprodajni ugovor sada pokojni VV zaključio sa sada pokojnom GG kako bi se ona brinula o njemu. U pogledu tih činjenica koje se, imajući u vidu namere stranaka smatraju odlučnim, ne postoje mane volje na kojim je podnosilac tužbe zasnovao zahtev za poništaj ugovora. Tokom postupka je utvrđeno da se sada pokojna GG, nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji, brinula o sada pokojnom VV tako što ga je često obilazila, nabavljala mu životne namirnice i pripremala hranu. Suprotno ne proizilazi iz izvedenih dokaza, a i samo ponašanje sada pokojnog VV koji je tužbu za poništaj zaključenog ugovora podneo tek nakon smrti kupca potvrđuje da se sada pokojna GG brinula o njemu. To znači da ona drugu ugovornu stranu iz spornog ugovora o kupoprodaji nije dovela i održavala u zabludi da će se brinuti o njoj i tako je navela da sa njom zaključi ugovor, da bi nakon toga izostala briga sa njene strane. U tom kontekstu, kako se sada pokojna GG brinula o sada pokojnom VV sve do svoje smrti, okolnost vezana za njeno pogoršano zdravstveno stanje ne može se smatrati bitnom zabludom u smislu člana 61. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Na osnovu izvedenih dokaza ne može se izvesti ni zaključak da je sada pokojna GG tu okolnost prikrila od druge ugovorne strane i tako je održavala u zabludi da je njeno zdravlje dobro, zbog čega je sada pokojni VV odlučio da sa njom zaključi kupoprodajni ugovor.

Izjavljenom revizijom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Tužilac u reviziji ističe činjenicu da je između istih ugovornih strana već bio zaključen ugovor o poklonu druge nepokretnosti koji je naknadno poništen. Na toj činjenici revident zasniva mišljenje o postojanju „obrasca“ u ponašanju pravne prethodnice tužene prema pokojnom VV (zasnovanom na stereotipu o odnosu mlade žene i starijeg muškarca) koji drugostepeni sud u ovom slučaju nije uzeo u obzir. Pri tom tužilac zanemaruje dužnost svog pravnog prethodnika da prilikom zaključenja osporenog ugovora postupa sa odgovarajućom pažnjom, u ovom slučaju naročito zato što je raniji pravni posao zaključen sa istom ugovornom stranom bio nevažeći. Okolnost da prodajna cena, po tvrdnji tužioca nije isplaćena, ne predstavlja razlog za rušljivost kupoprodajnog ugovora već za njegov raskid zbog neizvršenja obaveze ugovorača - kupca, u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članovima 126. i 127. istog zakona. Okolnost da je cena uneta u ugovor samo da bi se, takođe po tvrdnji revidenta održao privid kupoprodajnog ugovora i da njenu isplatu prodavac nije ni očekivao, može predstavljati razlog za apsolutnu ništavost kupoprodajnog ugovora u smislu člana 66. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, tužilac je u ovom sporu bio izričit da je pravni osnov njegovog tužbenog zahteva utvrđenje relativne ništavosti kupoprodajnog ugovora zbog prevare, tako da bi odlučivanje o ništavosti ugovora kao prividnog i eventualnoj punovažnosti nekog drugog ugovora koji je prikrivao bilo odlučivanje izvan granica postavljenog tužbenog zahteva (iz tog razloga drugostepeni sud je i ukinuo prvostepenu presudu i sam odlučio o tužbenom zahtevu).

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.